A Place To Hold You (Sr.)

Čista forma i čista boja označavaju ceo svet

Viktor Vazareli

 

 

Pristupanje radu Ane Knežević A Place To Hold You (naslov koji se može prevesti kao mesto koje te drži) inicira neka fundamentalna pitanja koja sugerišu mogućnost da smo na tragu nečega sasvim novog. Ova pitanja se odnose na iskustvo iznutra/spolja u umetničkom radu; na polja vidljivog i nevidljivog u umetnosti, na misao u umetnosti, nasuprot delu realizovanom unutar same svesti, kao i na umetničke forme koje teže da transcendiraju ove kategorije. Ovo su, suštinski, neka od interesovanja minimalne i konceptualne umetnosti dvadesetog veka, i njihovih prethodnika koji su pokušali da definišu odnos između svesti i stvaralaštva.

Počnimo od početka. Umetnica Ana Knežević se bavi svetlosno-zvučnim prostornim instalacijama koje služe kao polazna tačka za istraživanje odnosa između simetrije i harmonije prostora, praznine i posmatrača. U njenom radu ključnu ulogu ima artikulacija praznine za koju smatra da je “dinamička osnova svega postojećeg, kako vidljivog ili ispoljenog sveta, tako i potencijalni izvor svih mogućnosti koje nisu aktivirane”.[1] U svojim dosadašnjim minimalističkim intervencijama, zvukom i svetlosno-geometrijskim oblicima umetnica opcrtava i naglašava prazninu, razotkriva njene različite energetske potencijale, uvodeći posmatrača u dijalog između unutrašnjih i spoljašnjih prostora.

Njeno istraživanje materije – u oblastima geometrije, matematike i fizike, dokumentvano kroz crtež, sliku i instalacije koje koriste svetlost, laserske projekcije i VR – teži da dočara, podražava, koriguje ili emituje određene precizno modulirane aspekte energije u određenom prostoru. Osnovna razlika između njenih dosadašnjih radova i rada A Place To Hold You (2003-2017) je što su se dosadašnji eksperimenti odvijali u realnom prostoru oko posmatrača, dok se sada sele na virtuelni, odnosno unutrašnji prostor.

Linijski dijagrami serijala Fiat Lux na kome radi od 2010 su ritmičke intervencije na dvodimenzionalnoj ravni projektovani u trodimenzionalni realni prostor. Ovaj serijal, kao i dosadašnji radovi sa svetlom i zvukom (Ogledalo svetlosti, Inner tuning, Light on void) prenose težnju umetnice da višedelnom prostornom instalacijom inicira specifičnu energiju i harmoniju u konkretnom prostoru koja se prenosi na posmatrača. Ovi radovi su prethodnice rada A Place To Hold You, koji je u potpunosti ostvaren u VR tehnologiji.

A Place To Hold You predstavlja ostvarenje koncepta zamišljenog 2003 kao instalacija u realnom prostoru, gde bi ‘objekat’, koji umetnica naziva ‘svetlom u svetlu’ bio realizovan uz pomoć zebra holograma.[2] Umesto toga, rad je izgrađen kao prostor suspendovan u nama samima – odnosno tehnološki projektovan direktno na naša čula. A Place To Hold You verzija 2017 je konstruisan u arhitektonskom programu 3D Studio Max, razrađen u VR programu Unity, i realizovan kroz HTC VIVE VR set. Virtuelna instalacija se sastoji iz tri prostora ispunjena mekim belim svetlom kojima dominiraju dijagonalno postavljeni geometrijski objekti od lazurnog, transparentnog crvenog svetla. U prostoru se takodje čuje nenametljiv elektronički i geometrijski određen zvučni talas, koji se menja u odnosu na kretanje posmatrača kroz prostor.

Tehnologija je donekle definisala parametre ovog rada, ali suštinski koncept je ostao nepromenjen: doživljaj prisustva ozvučene, pulsirajuće svetlosti u geometrijskoj formaciji sa namerom da ispita osećaj bestelesne harmonične asimilacije sa prostorom. Radikalni aspekt ovog iskustva (za razliku od većine savremenih VR radova) je potpuna ispražnjenost od svakog narativa i simbolike, što formalno postavlja A Place To Hold You u domen geometrijske apstrakcije.

Treba se prisetiti radova umetnika pokreta Svetlost i Prostor (Dag Viler, Robert Irvin, Džejms Turel), koji koriste svetlost pri kreiranju prostora pojačanog senzornog i psihološkog raspona. Posebno Turel, koji se u svojim “mekim zidovima” bavio perceptualnom psihologijom i matematikom, i Viler, čiji beskrajni prostori kao da evociraju višedimenzionalne svetove i teže sličnom harmoničnom i meditativnom iskustvu.

Ovo iskustvo je na sličan način blisko i konceptima modernističke avangarde a posebno idejama kojima su se bavili Kazimir Maljevič, Vasilije Kandinski, Pol Kle i Johanes Iten. Koncept o dinamičkom i sistematskom razvoju forme, koje je Pol Kle razvio u predavanjima Doprinosi morfologiji forme (Bauhaus, 1921-22) a Kandinski sistematizovao u Od Tačke i Linije ka Ravni (1926), duguju dosta teozofskim idejama o univerzalnom kretanju materije Kloda Bregdona (1866-1946), a posebno teozofskom radu Osnova Višeg Prostora (Četvrta dimenzija) objavljenom 1913. Bregdonova ideja o temporalizaciji forme u prostoru poslužila je kao inspiracija Kazimiru Maljeviču prilikom artikulacije ideje o suprematističkom prostoru, i kao jedna od osnova umetničko-teoretskih razmatranja Johanesa Itena.[3]

Bregdon je smatrao da se sve forme nalaze u procesu dinamičkog kretanja, tako da se elementi kao što je tačka, linija, ravan ili kocka razvijaju iz kretanja jedno-, dvo-, tri-, četiri- ili višedimenzionalnog prostora. Linija je, po Bregdonu, rezultat kretanja tačke; ravan je rezultat kretanja linije, kocka je rezultat kretanja ravni, a tetra-hiperprizma je rezultat pomeranja trodimenzionalnih kocki unutar četvorodimenzionalnog sistema. Bregdon je takođe pisao o univerzalnom kretanju svih živih elemenata – o prelasku od jednostavnog ka kompleksnim organičkim bićima – gde vreme predstavlja osnovnu pokretačku silu.

Stotinu godina kasnije, A Place To Hold You evocira i nastavlja ove koncepte. Može se reći da se Ana Knežević takođe bavi pitanjem temporalizacije forme i istupanjem iz klasičnog Euklidovskog trodimenzionalnog prostora, koji je u njenom radu proširen na četvrti (vreme), merljiv tempom kretanja obeleženog zvukom. Transparentni geometrijski objekti u prostoru –  svetlost unutar svetlosti – nisu samo linearne ili dvodimenzionalne forme, već predstavljaju projekcije višedimenzionalnog prostora.

Šta je VR tehnologija donela, a šta oduzela Aninoj umetničkoj ideji? Koje su ideološke, etičke i teoretske implikacije ovog procesa? Da li je VR (kako neki tvrde) budućnost umetnosti ili eskejpistička varka? Kako ovaj proces fizički i psihološki utiče na učesnika? Mogu li umetnici kao što je Ana Knežević stvoriti relevantne radove koji sežu dublje materijalnost, radije nego da samo predstavljaju okupaciju čula?[4]

HTC VIVE, set korišćen za realizaciju A Place to Hold You, je tehnologija lansirana 2016 i razvijena za gejming. Sastoji se od lakog mobilnog headset-a koji koristi tehnologiju praćenja unutar realnog prostora (room scale tracking technology) koja omogućuje slobodno kretanje u prostoru. Headset poseduje vidno polje u rasponu od 110 stepeni, sa dva ekrana (po jedan za svako oko) od kojih svaki ima rezoluciju od 1080 x 1200 piksela. Sistem VIVE VR ima 70 infracrvenih senzora: 32 u headset-u, po 19 u svakom kontroloru, kao i žirosenzor, merač ubrzanja i laserski pozicioni senzor koji prate pozicije i pokrete glave i potom ih odašilju u kompjuter koji generiše grafiku. Dve infracrvene kamere postavljene u uglove fizičkog prostora galerije prate kretanje putem motion tracking-a i čine da kretanje kroz grafiku deluje kao autentično istraživanje realnog prostora. Headset je lagan, tesno fiksiran preko očiju i, za nekoga ko nije gejmer, prvi utisak je blaga tehnofobija pri suočavanju sa zaslepljujućom svetlošću iz ekrana koji je u direktnom i neizbežnom kontaktu sa očima. Motorika instrumenta simulira situacije u kojima se posmatrač nalazi u centru prostora koji ga drži (“A Place to Hold You”). Iako osećaj elastičnih traka na glavi i slušalica na ušima bledi posle par minuta korišćenja seta, vizuelni skript nameće iskustvo koje nije identično prirodnom. Doživljaj nesumnjivo (i nenamerno) asocira na prostorno-telesne modifikacije i eksperimente fizičko-tehničke funkcionalnosti Rebeke Horn.[5]

Iskustvo virtuelne igre – bilo da je u pitanju mini-golf ili futuristička distopijska bitka – je najčešće simulacija virtualnog pariranja partneru. U A Place To Hold You učesnik je pre svega sam. Iskustvo je ispražnjeno od svake telesnosti; dopušteno je slobodno kretanje kroz prostor ali ne posedujete avatar/telo, tako da se momenti preseka (prolaska) kroz dvodimenzionalne objekte doživljavaju kao uznemirujuća intruzija. U trenutku prolaska kroz iskošeni crveni trougao, bez ikakvog otpora, “glava” posmatrača locirana je iznad transparentnog objekta; sve zajedno podseća na prolazak kroz snop gustih farova svetla, ili mađioničarski trik sa damom u kutiji presečenoj na pola. Iskustvo je znatno blaže od brutalnih senzacija VR igara, ali nije ni blisko onome što telo pamti kao meditativno.

U izvesnom smislu, VR nastavlja istraživačku putanju apstrakcije dvadesetog veka koja se bavila ne samo topologijom slike već i unutrašnjim svetom: umetnost koja emituje svoju sopstvenu energiju i stvarnost kroz geometrijsku formu, gest i boju, produbljujući kontakt sa autentično doživljenim. Umetnici svetla i, od skora, umetnici koji se bave VR-om, pokušavaju da u “praznom” prostoru nematerijalnog pronađu isti izazov i dosegnu ili predstave čiste mentalne slike.

Potpuno utapanje u virtuelno iskustvo donosi sa sobom i izvesne mesijanske i distopične elemente. “VR uklanja sve barijere između vas i umetničkog dela” tvrdi umetnica Liz Edvards; “kada stvarni svet deluje previše strašno, poželećete da stavite povez na oči” kaže Džejson Farago.[6] Tehnologija nije tu da oslobađa već da usmerava iskustvo, kao što naša biološka čula prenose nesavršene informacije i iluzije o pojavnom svetu.

Osnovna ambivalencija distopične realnosti leži u nestajanju (pokretanju?) tačke gledanja: brišu se granice između fikcije i istine, protagoniste i avatara, učesnika i umetničkog rada.[7] Pionirskim VR radovima u umetnosti dominiraju sheme astralnih projekcija i modeli drugačijih svetova: Džeremi Kolard pravi portal za život posle smrti; Džejson Mason elegiju posvećenu žrtvama nasilja; Rejčel Rosin stvara izblajhani svet koji nestaje dok ženski glas recituje mantru “sreća, mir i radost” (Man Mask, 2016). Vrtovi Antropocene, VR ambijent Olimpijskog parka skulpture muzeja u Sijetlu, zamišlja naučno-fantastičnu budućnost u kojoj lokalne vrste zemnih i vodenih biljaka mutiraju usled naglih klimatskih promena.[8] Postoji jasna tendencija da se VR prostor ispuni transdimenzionalnim talismanima mira i radosti da bi se pobedio strah od smrti i nestajanja. U svetu u kome savremena nauka pomera definicije i iskustva humanosti, roda, artificijelnosti, u kome je posmatrač definisan jedinstvenim balansom između realnog doživljaja spoljašnjeg sveta koji u njemu gradi spektar empatičkih iskustava, i unutrašnjeg sveta u kome poseže za transcendentalnim, kako će VR uticati na taj balans i samim tim oblikovati ono što “vidimo”? Amplifikacija (modifikovane) unutrašnje sobe odjeka u odnosu na spoljašnjost menja način na koji kao vrsta doživljavamo svet.

A Place To Hold You je svakako pomak u istraživanju poimanja energije, relativnog prostora i temporalizacije forme u umetnosti. Ali i dalje ostaje pitanje (sa)učesničke savesti. Da li će VR sa svojom težnjom da stvori nove svetove – estetke, umetničke, konceptualne i kritičke – i definiše sopstveni jezik, ujedno zadržati kritički stav i pomak? Da li će priroda medijuma koji maskira čula i implementira iluziju ugla gledanja, kontrole i neposrednog delovanja sopstvene volje približiti i proširiti naše unutrašnje svetove ili doneti sa sobom nove iluzije o sebi i drugima? Za Anu Knežević je možda najbitnije pitanje da li dalja istraživanja u ovom smeru imaju mogućnost da iznesu umetnički rad koji nije vođen tehnologijom, već reflektuje naše sadašnje “totalno iskustvo” emocija, misli, svesti i čula?

Kao što bi možda rekao Klod Bregdon, Time will tell.

 

 

[1] Mara Prohaska Marković, iz intervjua sa Anom Knežević. Art FAMA Magazin za savremenu umetničku scenu, Decembar 2011, Br 59.

[2] Zebra hologram je holografska vizuelizacija koja koristi 3D model koji projektuje kao vizuelnu svetlosnu informaciju. Svaki zebra hologram je autostereoskopičan (nisu potrebne specijalne naočare), poseduje punu paralaksu (može se u potpunosti sagledati iz svih uglova), i sastoji se od hiljade hogela (trodimenzionalnih piksela).

[3] Istorijsko-umetnički uvid u ovu temu pruža profesor Kristof Vagner u svojim knjigama Bauhaus i Ezoterika: Pol Kle, Vasilije Kandinski, 2005; Ezoterija i Bauhaus: revizija modernizma?, 2009 i Iten-Kle, Svemir Boje, 2012. Gornji navod nalazi se u tekstu “Okultizam i apstraktna umetnost: Iten, Kandinski i Maljevič”, Hilma af Klint, umetnost posmatranja nevidljivog, uredili Kurt Almkvist i Lujza Belfraž, izdanje Fondacije Aksel i Margaret Akseson, Stokholm 2015. str 177.

[4] “Moć virtualne realnosti je u tome što seže izvan granica ljudske svesti”, tvrdi Filip Hausmajer, nemački umetnik koji se bavi isključivo virtualnom realnošću. “[VR] pomera vaše emocije, jer značajno utiče na vaše fizičko telo.” Da li je virtualna stvarnost budućnost umetnosti? Rejčel Stjuart, Dojče Vele, 17.03.2017, konsultovano 9.08.2017. Permalink: http://p.dw.com/p/2ZCgv

[5] Podsetićemo se da Rebeka Horn takođe radi sa kinetičkom i magnetnom energijom, kao i svetlom (Spiriti di Madreperla, 2002, Light Imprisoned in the Belly of the Whale, 2002) i objektima oslobođenim materijalnosti.

[6] Džejson Farago, Virtualna realnost je stigla u svet umetnosti. Šta sad? Njujork Tajms, 03.02.2017, konsultovano 8.08.2017. https://www.nytimes.com/2017/02/03/arts/design/virtual-reality-has-arrived-in-the-art-world-now-what.html

[7] A Place To Hold You scenografski podseća na sobu za testiranje VR tehnologije iz epizode “Playtest” Britanske naučno-fantastične serije Crno Ogledalo (Black Mirror, 2016) u kojoj testovi imerzivne tehnologije izazivaju panični strah kod glavnog lika, ostavljajući nedorečenim da li je smrt takođe samo deo virtuelne stvarnosti.

[8] Sve biljke u postavci su nastale iz lokalnih vrsta koje se nalaze oko Olimpijskog parka i koje su otporne na preživljavanje u uslovima suše ili zagrevanja okeanske vode, tako da se očekuje da prežive visoke temperature u budućnosti. Izvan ove naučne osnove, umetnički rad se bavi zamišljanjem distopične budućnosti u kojoj biljke mutiraju i prelaze svoje prirodne granice, od fotosinteze vidljivog svetla do hranjenja preko elektromagnetne radijacije mobilnih aparata, od crpenja hranljivih materija iz zemlje do hranjenja preko veštački nastalih tvorevina. Projekat je realizovan u leto 2016 u Olimpijskoj bašti muzeja savremene umetnosti u Sijetlu. Takođe pogledati Moli Gotšalk, “Virtualna stvarnost je najmoćniji umetnički medijum našeg vremena”, Artsy Magazine, 15.03.2016, https://www.artsy.net/article/artsy-editorial-virtual-reality-is-the-most-powerful-artistic-medium-of-our-time