Igra na kvadrat

foto-3

Mihaela Vujnović, Bez naziva, ulje na platnu. 2016.

 

Samostalna izložba “Priđi bliže da ne vidiš ništa” Mihaele Vujnović u galeriji Doma Omladine u Beogradu nosi naslov po nenametljivom radu skrivenom u moru slikarsko-skulptoralnih konstelacija. Naslov deluje kao konceptualni ključ slikarske zagonetke: izloženi radovi su nastali kao koherentna celina i zahtevaju da se sagledaju zajedno. U stvaralaštvu Mihaele Vujnović i ontogenija (razvoj svakog zasebnog organizma, u ovom slučaju objekta ili slike) i filogenija (evolutivni razvoj čitave vrste) traže podjednaku pažnju.

Postavka se sastoji od tri grupe objekata: najveću grupu čini serija akvarela na bazi pravougaonika, postavljenih u pravilnu mrežu, ispred koje se nalaze oslikani geometrijski objekti definisani i locirani mrežom iza sebe. Drugu grupu čine četiri slike koje nastavljaju temu objekat-mreža u dve dimenzije, dok u treću grupu spadaju slike manjih formata u formi nepravilne mreže. Svi radovi se “kreću” dvosmerno, istražujući dva problema: prateći vektor geometrijske apstrakcije oblika i mreže, i istražujući aspekte organičkih kvaliteta boje i materijala, stvarajući harmonični amalgam čistote i nepravilnosti.

Plava mreža (Bez naslova, 2014-16) se sastoji od 450 akvarela i grupe oslikanih skulptura. U osnovi ovog rada je crtež: iako su akvareli nastajali tokom dve godine, rad je proporcionalno koncipiran u odnosu na galerijski prostor. Dimenzije, forme i boja koriste pročišćeni i promišljeni jezik lakoće: rad karakterišu svetle površine i otvorene forme. Konture oslikanih objekata optički pobuđuju monolit mreže: svetle konture žute vibriraju opcrtane treperavim plavim prostorima, a završni utisak je sličan rekonstrukciji arhajske scene. Kod serije radova malog formata (takodje Bez naslova, 2014-16) ornamentalna gustina boje balansira opuštenu vitalnost većih formata na suprotnom zidu.

Austrijski teozof Rudolf Štajner, u seriji predavanja o kreativnom svetu boje koja su značajno uticala na nastajanje moderne apstrakcije, ukazuje na važnost sagledavanja unutrašnje prirode boje, sa težnjom da se razotkrije metod kojim bi se slikao ne samo pojavni, nego i unutrašnji svet. Štajner smatra da plava, žuta i crvena boja imaju aktivni karakter, ili karakter svetlosti, dok crna, bela, zelena i boja breskve imaju pasivni karakter, odnosno karakter slike. Žuta boja isijava na spolja (tradicionalno predstavljajući svetlost duha), plava boja sija na unutra (boja duše), dok crvena deluje stabilno, predstavljajući svetlost života.

Unutrašnje isijavanje karakteristično je za Mihaelino korišćenje plave, a posebno se ističe u seriji slika gde su hromatske nijanse iste boje postavljene ispred mreze, dajući slici pulsirajući ritam. Ove plave su bliže heleničkom klasicizmu nego vizantijskoj duhovnosti ili hromatskoj gustini Iva Klajna: u pitanju su lazurne nijanse koje odaju senzibilitet prozračnosti, jednostavnosti i svežine.

Mihaeline slike nastaju kroz dugotrajni misaoni proces. U pripremi za izložbu umetnica je napravila brojne verzije da bi došla do četiri konačna rada naslikana s prividnom lakoćom. Slika je u konstantnom procesu nastajanja, a ono što je na platnu je trenutna beleška unutrašnjeg stanja.

“Priđi bliže da ne vidiš ništa” je u jasnom dijalogu sa postojećim neksusom vizuelne gramatike apstrakcije. Savremeno korišćenje geometrijske forme nastavlja viševekovnu tradiciju čija se morfologija prati od neolitskog crteža, sakralnih i metafizičkih dijagrama, do moderne i savremene apstrakcije. Moderna apstrakcija je ujedno i mistična (“sferična muzikalnost” u slikarstvu Roberta Delenija, Františeka Kupke ili Kandinskog; mimetičko praćenje tokova energije kod Hans Arpa ili automatizma), i revolucionarno-egalitarna (kao kod Mondrijanovih mreža ili Maljevičevih formi); kod “Priđi bliže” postoji slično dvojstvo. Izložba se moze sagledati kao refleksija na kosmičke principe figure, množine, serijalnosti, polarizacije i dualiteta, izražene kroz matematičke i filozofske obrasce i dijagrame. Posmatranje i preuzimanje, samplovanje i remiks transformisani su u apstraktne fragmente kojima umetnica rekonstruiše konstelacije svog unutrašnjeg prostora.

“Priđi bliže da ne vidiš ništa” ukazuje na proces nastajanja i pronalaženja sopstvenog iskustva sveta tona i boje, energetskih odnosa izmedju “jakih” i “slabih”, aktivnih i pasivnih elemenata, a formalitet mreže (refleksija na formalnu organizaciju sveta) biva nadjačan lustracijom koja se nazire u vibrantnim preklapanjima forme, linije i prostora.

 

Kulturni dodatak Politike, 10 septembar 2016.