Večera za zeca

2

Večera za zeca (detalj), ugalj i suvi pastel na platnu, 180x200cm, 2017. Fotografija Andrea Palašti, © Nikola Džafo.

Dvojica umetnika koji su na svojstven način obeležili scenu devedesetih predstavili su radove na izložbama u Beogradu. Srđan Veljović sa svojom serijom fotografija Devedesete u galeriji Artget (otvaranje 9. februara) ponovo poziva na razmišljanje o deceniji agresije, amnezije i revizije istorije u pokušaju da kompleksne godine “nezavršenog rata” predoči generaciji rođenoj tek po njegovom završetku. Sa druge strane, Nikola Džafo, umetnik koji je posvetio preko dve decenije borbi za “društvene vrednosti i umetnički dignitet” i “etiku stavljao iznad estetike”, svojom izložbom Večera za zeca u galeriji Remont (2 – 10 februar 2017) otvara još jedan niz podjednako bitnih pitanja.

Može se reci da Džafo, “povratkom” na estetiku (pod znacima navoda jer estetika nije izostajala iz njegovih prethodnih angažovanja), ukazuje na zanemarenost ovog područja u savremenoj umetnosti; ali svesni povratak slikarstvu ne označava kraj njegove aktivističke prakse (ona se nastavlja kroz rad Šok zadruge – bivše Art Klinike) nego samo proširuje i produbljuje sferu angažovanja.

Džafo, koji je diplomirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1978, se umetnošću bavi več gotovo četiri decenije. Njegovu ranu slikarsku karijeru obeležavaju radovi koji ekspresivnim jezikom anticipiraju društvenu krizu u nastajanju. Nije slučajno što je Džafov čest vizuelni citat iz ovog perioda rad Ernsta Ludviga Kirhnera, osnivača grupe Most i jedanog od začetnika nemačkog ekspresionizma. Hekel, Kirhner, Gros su umetnici koji su se bavili svetom čije se moralno tkivo naočigled raspada, prenoseći oporu notu ljudskog iskustva na platno.

Izražajnost – ekspresionizam – je takodje akcija svedočenja i beleženja apatije, agresije, latentnog zla ljudskog roda kada u punoj lepezi boja ispliva na površinu. Duh ekspresionizma je duh moralne satire ali i saosećajnosti –  elementi koji se provlače kroz Džafovo kompletno stvaralaštvo.

Stoga nije čudno što je Džafo svoj rani revolt protiv akademizma, zanemelog kulturnog establišmenta, buržoaskog filistinizma, turbo-nacionalističkog lošeg ukusa i invazije huškačkih slogana već ranih devedesetih zamenio aktivizmom okrenutim kolektivnoj borbi za osvešćavanjem, “opasuljavanjem”, merenjem i artikulacijom apsurda koji je harao društvenom scenom.

Inteligentni operetski citati slika iz osamdesetih ostaju po strani, slikarstvo “prelazi u belo” dok se kreativno, društveno i političko angažovanje stapa u jedno direktno na sceni ulice. Džafo postaje turbina iza brojnih projekata – pokreće grupu LED ART (1993), suosnivač je Centra za kulturnu dekontaminaciju (1995), multimedijalnog centra Led Art u Novom Sadu (2000), Art Klinike (2000), kao i Šok zadruge (2013) – koji apsorbuju strah jer animiraju i uključuju publiku u direktno delovanje.

U tom periodu javlja se i zec. Debitujući na izložbi Art vrt (1994), zec postaje motiv projekata koji okupljaju umetnike i anonimne stvaraoce, kao na primer u scenografiji predstave Zli dusi (1995), izlozbe U kom grmu leži zec? (1997), Muzeju Zeca (1999), knjige Zec koji je pojeo muzej… Zec postaje kolektivni glas, metafora preokrenute moći, okosnica saradnje, edukacije i provokacije.

Razmena iskustva, koja se devedesetih odvija u javnom prostoru (“prinudni javni rad”), dobija sve dublju, kompleksniju i istrajniju notu kroz direktne razmene u crtežu. Džafo otpočinje crtačke cikluse u kojima sarađuje sa umetnicima iz prošlosti (“prevodeći” ili reinterpretirajući njihove slike), umetnicima sadašnjice (kolektivno crtanje u galerija Remont 2012) i u saradnji sa školom za osobe sa specijalnim potrebama “Milan Petrović” iz Novog Sada. Interesuje ga zajedničko iskustvo, kolektivizam, inicijativa. U radu sa decom važe ista pravila kao i sa umetnicima: svako “dorađuje” svačiji rad, rešava estetske (ali i etičke!) probleme, pristaje na upliv i “kvarenje” drugih, samim tim stvarajući odnos prema crtežu kao procesu a ne umetničkom objektu. Za razliku od nadrealističkog metoda “cadavre exquis” polje crteža nije podeljeno nego se sve razrešava na istom planu. Niko nije “glavni”, i rad se završava drugarski.

Džafov Lepus in fabula (lepus– zec smenjuje lupusa-vuka iz priče) u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine dobija Politikinu nagradu za likovnu umetnost 2011. Večera za zeca, ciklus od sedam radova koji čine okosnicu najnovije izložbe, nastavlja istu priču. Ciklus je nastao na iskustvu kolektivnog crteža preokrenutom u unutrasnje istraživanje. Umetnik se okreće istorijskim aproprijacijama i temama, radikalnom istraživanju umetničkih kodova, forme, unutrašnjeg života, i nastavlja dugogodišnje traganje za fuzijom društvene kritike i unutrašnjeg ostvarenja. Zec od pasivne umetničke žrtve (kao kod umetnika Jana Viniksa, Jozefa Bojsa, Sandra Ćia) postaje primarni akter koji se hrani lepotom, i pred kim preobražaj tek predstoji.

Kulturni dodatak Politike, 11.02.2017.

Advertisements