U zimskom mraku severa Evrope, radni prostor dansko-islandskog umetnika Olafura Elijasona deluje kao fascinantna polarna svetlost. Smešten na tri sprata bivše pivnice u Berlinskom Prenclauerberg kvartu, Elijasonov studio je laboratorija, ali i radionica gde na projektovanju i izradi modela, informatici i izdavaštvu u svakom trenutku radi oko 90 zaposlenih.
Elijason (1967) živi u Kopenhagenu i u Berlinu, gde od 1995. vodi studio za istraživanje prostora. Slično argentinskom umetniku Tomasu Saracenu, koji je takođe nastanjen u Berlinu, Elijason pripada generaciji interdisciplinarnih umetnika koji svoj rad koriste kao medij za istrazivanje pojavnog sveta, biosfere i etike društva. Tokom januara razgovarali smo o umetnosti i društvenim projektima u kulturi kao važnim činiocima izgrađivanja građanskog društva.
Olafur Elijason je poznat po radovima koji koriste prirodne elemente (vodu, vazduh, svetlost) u cilju stvaranja kontrolisanih prostornih instalacija koje su, i pored nesumnjive spektakularnosti, ipak više od estetskog fenomena. Suštinski, to su eksperimenti sa nepoznatim ishodom koji latentno deluju na svakog posmatrača posebno. Njihova važnost (samim tim i integritet) se nalazi u spoju estetskog doživljaja i etičkog pomaka percepcije, što stvara nove sfere afiniteta između publike i životne sredine.
Kroz većinu projekata, a posebno tokom duge saradnje sa nedavno preminulim islandskim arhitektom Ejnarom Torstajnom, sledbenikom čuvenog Bakminstera Fulera, provlači se zanimanje za percepciju svetla, boje i prostora, koji prepliću umetnost sa optikom, matematikom i filozofijom.
Elijasonove instalacije su, paradoksalno, neprirodne; to nisu elementi prepušteni samima sebi nego planirani ambijenti u kojima se aktiviraju čula i sećanja na prirodni ambijent: prošlost i sadašnjost stvaraju doživljaj koji je ujedno individualni i kolektivni. Projekat vreme (Weather project, 2003), jedna od najpopularnijih instalacija galerije Tejt Modern, je svetlosna simulacija tropskog zalaska sunca unutar sive betonske hale bivše električne centrale, koja replicira doživljaj toplote, bliskosti i zajedništva neke morske plaže. Ovo deluje jednostavno, za kritičare Elijasonovih radova isuviše uprošćeno i spektakularizovano. Posmatrač zainteresovan za kritičko promišljanje društveno-političkog konteksta ili analizu ekoloških pozicija ostaće razočaran, jer se umetnik ne bavi njima. Umesto toga, instalacija je sačinjena od taktilnog doživljaja prostora, kolektivne iluzije koja vodi u lična preispitivanja kulturne filozofije prirode.
Percepcija, kako je pisao francuski fenomenolog Moris Merlo-Ponti, nije izdvojeni čin, već pozadina na kojoj se odigravaju i iz koje proističu svi činovi: to je egzistencijalna struktura sveta u kojoj smo i učesnik i posmatrač, i sadržaj i onaj koji sadržava. Elijasonove prostorne intervencije se ne služe retorikom eko-protesta, ali utiču na percepciju (samim tim i interakciju) između ograničenog spektra ljudskih čula i njegovog okruženja, na taj način postepeno i indirektno ispitujući ustaljene kulturne paradigme o etici, poetici i politici prirode.
Elijasona zanima priroda, ali ne kao post-romantična konstrukcija, već kao sistem koji se stalno razvija. Njegova filozofija, u duhu sa fenomenologijom Merlo-Pontija ili sinergetikom Bakminstera Fulera, bazirana je na etici kolektivne razmene, oživljene u neposrednosti akcije i reakcije. Stoga je svaki prostor – instalacija, galerija, studio, kuhinja, muzej, ljudsko telo – mikrokosmos energetske razmene na koji utiču sve njegove komponente, ujedinjene uzajamnom participacijom i percepcijom.
Stoga je njegov studio prostor za komunikaciju i stvaranje energetskih događaja, od prostorija za rad i sklapanje maketa skulptura i arhitektonskih modela, do zajedničke kuhinje gde umetnici skupa jedu sveže pripremljena jela. Tu se nalazi Elijasonova kolekcija sijalica, kao i kolekcija geometrijskih modela Ejnara Torstejna. Torstejnovi modeli i dalje služe kao inspiracija: jedan od modela, zasnovan na petostranoj simetriji zlatnog preseka (gullinfang) poslužio je kao osnovna modularna forma kojom je izgrađena Harpa, čuvena koncertna hala u Rejkjaviku. U jednoj od radionica je maketa svetlosne skulpture “Vorteks”, u originalu sačinjena od preko 450 panela raznobojnog stakla, koja je od 2012. u umetničkom muzeju Lenbahhaus u Minhenu, betonski odlivci glecerskog leda (Prisustvo nestajanja, 2016), kao i mnoge druge skulpture u raznim stadijumima sklapanja, fotografisanja ili pakovanja. Radionica metala izrađuje prototipe koji se uvećani razrađuju u čeličani (iza mašina u pogonu stoje Spirala moći i spirala brige sa izložbe u Seulu 2016), dok se staklo lije u poznatoj nemačkoj fabrici stakla Lamberts, a potom u studiju sklapa u gotove skulpture.
Na drugom spratu, gde su se nekada odvijala predavanja (Elijason je predavao na Berlinskom univerzitetu za umetnost od 2009-2014, i u tom periodu studenti su bili uključeni u radne projekte studija), sada se nalazi odeljenje za izdavaštvo. Studio Olafur Elijason izdao je preko devedeset publikacija, kataloga i umetničkih knjiga. Po stolovima su makete sa radionice projekta Zeleno svetlo održane u Beču 2016. Zeleno svetlo je društveni projekat koji uključuje izbeglice i migrante u proces sklapanja svetlosnih instalacija sa namerom da im pruži humanizujući kreativni zadatak. Nažalost, kod ovakvih projekata neizbežne su asocijacije na zlosrećni natpis “rad oslobađa”. Nije sasvim jasno da li sklapanje lampi zaista vraća dostojanstvo izbeglicama, ili se može primetiti da su tako kontrolisani i oni sami i njihovo kreativno vreme.
Na najvišem spratu zgrade je komunalna kuhinja koja je takođe svojevrsni biznis, i ima svoj Instagram sajt i svoj kuvar. Ovo je ujedno i prostor koji me najviše podseća na neki budistički dojo, gde svi rade u harmoniji i prividno bez linearne hijerarhije, međutim meka hijerarhija je svima jasna. Elijasonova produkcija sarađuje sa najvećim institucijama i korporacijama širom sveta, u projektima čiji je on jedini potpisnik.
Šta je dakle zajedničko svim ovim projektima i prostorima? Elijasona zanima priroda, ali ne kao post-romanticna konstrukcija, već kao sistem koji se stalno razvija i reaguje. Njegova filozofija, u duhu sa fenomenologijom Merlo-Pontija ili sinergetikom Bakminstera Fulera, bazirana je na etici kolektivne razmene, oživljene u neposrednosti akcije i reakcije. Stoga je svaki prostor – instalacija, galerija, studio, kuhinja, muzej, ljudsko telo – mikrokosmos energetske razmene na koji utiču svi njegovi komponenti, ujedinjeni uzajamnom participacijom i percepcijom. Međutim, za razliku od Džejmsa Turela ili Dena Flavina, koji prividno minimalnim sredstvima istražuju prostorno-filozofski fenomen svetla, Elijasonove instalacije ne pružaju uvek osećaj konsistentnog kreativnog prodora, čak i kada su energetske razmene umetnik-publika neosporno prisutne.
Možda se stoga izdvajaju radovi koji su manje zabavljeni kristalno-fraktalnom strukturom i obojenim staklom, nego se bave poljem percepcije, kao što je Projekat vreme ili Lepota (1993) i Radost (2011), izloženi prošle godine u Long Muzeju u Šangaju. Naslov rada Zid manje ega (Less ego wall, 2016) zvuči malo nabeđeno, kao da je spoj umetničke ideje i društvene odgovornosti zapravo isprekidana, porozna, nesavršena slagalica, i moj osećaj je da sam umetnik to prepoznaje i ne skriva.
Projekti kao što je Malo Sunce (nastao 2012 u saradnji sa Frederikom Otesenom) ili Zeleno svetlo polaze od ideje angažovanja zanemarenih članova društva. Da li je cinično pitati se gde prestaje humanitarni rad a počinje biznis? Ali, kao što Elijasonovi umetnički radovi nisu uputstva za korišćenje umetnosti ili razumevanje prirode već mesta otvorene kreativne razmene, tako su i njegovi društveni projekti otvoreni eksperimenti koji pojačavaju receptivnost i utiču na proces mišljenja.
Olafure, važan aspekt vašeg rada bez obzira na medijum je stvaranje osećaja zajedništva. Sećam se naslova vaše knjige-skulpture Kontakt je sadržaj (2014). Da li je vaša namera da stvorite prostor za iskustvo kolektivne kontemplacije?
Olafur Elijason: Da, želim da prenesem iskustvo zajedničkog razmišljanja. Obično ljudi smatraju da je kontemplacija nešto što radite sami, i to je sasvim opravdano, ali ona može biti i kolektivna. Po mom mišljenju, potencijal kulture u društvu je potencijal da bude nosilac zajedničkog iskustva. Interesuje me taj kvalitet koji kultura poseduje, kao i šta on znači drugima. Koji su uslovi u kojima umetnost može da se desi? Kulturu treba sagledati kao platformu koja stvara te uslove. Imajući to u vidu, moramo sve više kanalisati ideju o zajedništvu. Trenutno ima jako mnogo polarizacije i antagonizma u savremenom društvu. Ljudi imaju tendenciju da kažu ko su tako što kažu ko nisu: definiše ih odvajanje od drugih. Zajedničko iskustvo je kulturna platforma koja nije zasnovana na polarizaciji u odnosu na druge. To je prostor koji nudi umetnost. Sa tim se ne morate složiti, ali čak i tada iskustvo boravka u zajedničkom prostoru sa drugima pruža kontemplaciju koja je ujedno zajednička i odvojena.
Vaša knjiga Versaj (2016) sadrži skicu na kojoj ste napisali “Ti / Putnik nije jedina aktivna osoba. Tvoje izvorište i tvoje odredište takođe imaju sopstvene živote.” To je značajno osmišljavanje putanje i povezanosti u umetnosti.
Olafur Elijason: Sve se može povezati u putanje. Sve je deo narativa i procesa. Umetnik ili posmatrač često zauzima ulogu glavnog junaka, centralni aspekt kreativnog procesa. Ali uzmite u obzir sliku: prešli ste određeni put da biste do nje stigli, da je vidite, i taj put se nastavlja pošto ste je videli. Slika takođe putuje dugi niz godina da bi se sa vama srela. U pitanju je dugotrani proces koji menja i vas i sliku. Dopada mi se ideja da sebi dopustamo da nas slika obuzme, i da se na taj način i sama ostvari.
Razmišljanje o umetnosti zaslužuje sličnu evaluaciju. Moramo se zapitati da li je muzej pasivni objekat u prostoru, dok je posmatrač aktivni subjekt. Muzej je takođe aktivan: on ima svoje strategije, komunikacije, namere, ciljeve, politički uticaj. Muzej je mesto gde se koprodukuje društvo, mesto koje stvara osećaj za ljudske vrednosti.
To je u skladu sa idejom o saosećajnom društvu, o pogledu iz trećeg lica jednine, što je izraženo u vašim umetničkim projektima, u radu društvenog biznisa Malo Sunce i vašeg studija u Berlinu. Svesno napuštanje umetničkog ega da bi se prihvatilo gledište iz trećeg lica u sebi i drugima je čin skromnosti. Da li je saosećanje kreativni čin?
Olafur Elijason: Umetnost je kao učenje jezika. Odlazak u umetničku školu je proces savladavanja tog jezika. Ali bitno je ono šta mi tim jezikom kažemo. Uticaji koje tokom učenja pokupimo mogu biti i kontraproduktivni. Trenutno globalno umetničko tržište je veoma uticajno što stvara zabludu o kvalitetu u umetnosti. To je jako zavodljivo, naročito za mlađe umetnike, jer im nudi novac, vidljivost i hrani tradicionalnu predstavu o umetniku kao egoističnom geniju, nekome ko je istovremeno izvan društva ali ujedno i klovn tog društva. Tu igra ulogu i uticaj medija koji štampaju top-liste najuticajnijih umetnika, kustosa i slično. Ovako kvantifikovan svet umetnosti postaje vrlo neprohodan za mlade umetnike.
Kada se otrgnete romantične predstave o tržistu onda posmatrate kreativnost kao jednu vrstu “meke moći”, što je dosta potcenjeno. Ne kreativnost samu za sebe, već kao aspekt vremena u kome živimo. Kreativni uticaj nije uvek umetničko delo ili proizvod. To može biti i intuitivna ideja koju onda treba prevesti u skice, zapise, razgovore, savete i komunikaciju sa stručnjacima, prijateljima i porodicom. Na ovaj način ideji se daju njene kosti i meso. Tokom ovog procesa dešava se na stotine izbora na koje utiču svi učesnici. Stvaranje je proces integrisanja kreativne realnosti u društvo. Moj studio je važan deo tog procesa, jer studio pretvara razmišljanje u stvaranje. Mreže koje time nastaju u drustvu su od neprocenjive vrednosti. Kao umetnici, mi raspolažemo velikim uticajem, ali zahvaljujući tržištu nismo naučili kako da taj uticaj pretvorimo u društvenu valutu. Mladi umetnici ne smeju da izgube veru u sebe tokom ovog procesa.
Ne samo mladi umetnici nego i umetnici koji deluju izvan centra, koji žele da budu deo umetničkog tržišta i stoga igraju po njegovim pravilima. Umetnici u Srbiji se često ugledaju na Zapad u želji da oponašaju ono što vide kao uspeh.
Olafur Elijason: Na to pitanje ne postoji dogmatski odgovor. Svaki umetnik treba da ubedi kapitalizam da radi za njega, a ne obratno. Ako imate mogućnost saradnje s tržistem, gde ćete stvoriti nešto što neće kompromitovati vaš rad, uzmite je. Nisam protiv tržišta, ali sam protiv tržišne propagande koja tvrdi da postoji samo jedan način stvaranja uspešne umetnosti. To je kontraproduktivno.
Pogotovo na tržištima u formiranju.
Olafur Elijason: Da. Potrebno je jako puno samopouzdanja da se istraje kada postoji premalo poverenja u ono što radite, kada političare malo interesuje kultura. Umetnici i kulturni radnici treba da učestvuju u razmeni ne samo sa ministarstvom kulture već i sa ministarstvom spoljnih poslova, obrazovanja, finansija. Mora da postoji razmena izmedju kulturnog i drugih sektora. Kulturni sektor bi trebao da bude pokretač, mesto regeneracije istorije i mesto formiranja kulturnog identiteta. Ko osim umetnika to može da artikuliše i iznese? Nedostatak empatije u društvu može da se reši na razne načine. Moguće je stvaranje etičke umetnosti koja ne mora da bude eksplicitno politična.
Zbog toga je za mene studio bio od izuzetnog značaja kao mesto širenja dijaloga i vidljivosti. U Berlinu ima mnogo muzeja i institucija kulture, ali i ateljea u kojima se proizvodi sadržaj. Muzej je nosač sadržaja koji obezbeđuje iskustva putem izložbi. Ako su kvalitetne, izložbe kristalizuju iskustva i razmišljanja i čine ih dostupnim široj javnosti. Međutim, proizvođači sadržaja su podjednako važni. Oni postoje na nivou šire strukture grada, stvaraju ideju o identitetu grada. Oni su prava mesta razmišljanja, akcije i političkog delovanja.
Građansko poverenje je važan deo ovog procesa. Grad u kome postoji visok stepen građanskog poverenja ima manje marginalizovanih ljudi sklonih ekstremizmu. Ljudi se osećaju uključeni u tokove društva. To je grad koji uspešno sluša svoje stanovnike.
Kulturni sektor ostvaruje građanski dijalog koji stvara poverenje. Taj sektor čine pozorišta, koncertne sale i slično ali i udruženja, volonterske organizacije, organizacije roditelja – to sve doprinosi otpornosti društva. To je prava kreativnost društva, a umetnički studiji su njen sastavni deo. Meka politička snaga kulturnog sektora ogledava se u pomoći građanima da budu viđeni, shvaćeni, ostvareni. Građansko poverenje olakšava političkim liderima da se bave tekućim pitanjima, dok kulturni sektor formira i održava poverenje građana.
Alexandra Lazar 