Švedsku umetnicu Anu Liviju Lovendal-Atomik sam upoznala pre desetak godina u Berlinu. Sedele smo u restoranu ukotvljenom na Landver kanalu, nedaleko od mesta gde je stradala Roza Luksemburg. Neupadljivo je izvadila iz torbice mali ručni šrafciger i, ne prekidajući tok razgovora, vešto odvrnula jedan od šrafova koji drže nogu od stola i zamenila ga šrafom koji je izvukla iz torbice. Sedimo i dalje za istim stolom, koji je ovim činom postao lokus diskretne konceptualne meditacije.
This Too Shall Pass (I Ovo Će Proći), rad kome sam svedočila za tim stolom, je začet kao spontana akcija 2006 uklanjanjem jednog šrafa iz stana koji umetnica napušta po završetku veze. Ona nosi sa sobom taj isti šraf do nekog sledećeg spontanog trenutka izdvojenog ličnim osećajem osvešćenog prisustva, i tada ga zamenjuje drugim šrafom koji pronalazi na novom mestu. Ova razmena traje u nedogled.
I Ovo Će Proći opisuje specifično individualno kretanje kroz tajna i javna mesta, stanove ili polumrak restorana, u senci nečije kapije, od aerodroma u Izraelu do katedrale u Francuskoj do Berlinske biblioteke – meander između početka i kraja, život shvaćen kao kognitivna veza koja osmišljava okean svih mogućih ishoda. Minimalni gest formalne razmene funkcioniše kao transcendentalna putanja osmišljavanja sveta, pauza u vremenu i onome što nazivamo realni prostor. Jer, šta je realno u trenutku koji nam već izmiče?
Negde na drugom kraju sveta, sklapa se instalacija Middle Fork umetnika Džona Grejda. Middle fork (srednji ogranak) je taktilna drvena školjka zamišljena kao rekonstrukcija debla kraj reke Snokvalmi u Vašingtonu, izrađena od komadića reciklovanog drveta u instalaciju dugačku 32 metra, obima preko deset, uz pomoć preko tri hiljade učesnika, i još uvek je u nastajanju. Grejdova namera je da školjka, trenutno postavljena u Muzeju u Sijetlu, dosegne monumentalne dimenzije prirodnog stabla tokom 2019, i da se tada ostavi pokraj drveta u Snokvalmiju i prepusti dezintegraciji.
Ove dve umetničke akcije su naoko u potpunoj suprotnosti – jedna je skriveni gest sa minimalnom intervencijom u prostoru, dok je druga totem faraonskih dimenzija – ali bez obzira na veličinu umetničkog zalogaja, cilj je isti: iskustvo spoznaje entropije. Bez obzira da li je u pitanju instalacija vidljiva sa meseca ili gest sveden na šum, oba su savremeni memento mori: filozofsko-umetničko pitanje o prolaznosti sveta.
Memento mori ili vanitas, anticipacija sopstvenog nestajanja, jedna je od trajnih tema umetnosti. Vrhunac dostiže u flamanskom slikarstvu 16. i 17. veka kao podsećanje protestantskom građanstvu na prolaznost života i kazne onostranog sveta. Prihvatanje smrtnosti je vekovima kanalisano kroz duhovnost, koja je pak usmeravana kroz standardizovane religije i verovanja. Ovako struktuiran proces zahteva bespogovorno mirenje sa sudbinom, a sva pitanja koja skreću izvan religijskog kanona postaju tabu.
Umetnost vekovima parira veri u težnji da postavi upravo ona pitanja koja vera ograničava (iz čega proizilaze ciklični progoni jeresi, ali i prodori humanizma i znanja). Memento mori je upravo antiteza religijskoj dogmi, jer pokreće snažnu maštu sa ciljem da otvori racionalna i čulna poimanja strasti i cvetanja, truljenja i nestajanja.
Kao i mnogo puta do sada, naše vreme je vođeno pohlepom, strašću i strahom od ratova, ekonomskih krajnosti i neizvesnosti, gomilajući neispunjenost koja retko nailazi na odgovore. Stihijski se predajemo svakodnevici u okvirima u kojima to čini zajednica, mireći se sa neizbežnim i prepuštajući svest o nestajanju shematici vere ili zaboravu. Zabavljeni svim onim što se rapidno dešava na svetskoj pozornici, mnogi umetnici često komentarišu ili razotkrivaju sa izvesnom tabloidnom prosečnošću, ne ostavljajući prostor za pitanje – šta posle?
Lovendal i Grejd podsećaju da je čin stvaranja ujedno proces razmišljanja o prolaznosti, ma kako gorak ili sladak bio trenutak, ili ma koliko epski bio čin podizanja katedrale. U oba slučaja finalni ishod je nestajanje, ali bitno je kakvi tragovi kulture ostaju iza nas. Memento mori je zamišljanje toka vremena sa ili bez nas, a iskustvo umetničke kontempacije je transformativno i oplemenjujuće, jer nudi zrelu i nesebičnu svest o postojanju.
Prihvatajući vreme, starenje gubi svoju moć nad nama. Džon Grejd nas poziva da u svest prizovemo još duži period vremena – period potreban da nastane čitav jedan ekosistem, simbiotički i organski zahtevan već time što podrazumeva harmoničan suživot potpuno različitih vrsta. Posmatrajući Središnji tok mi držimo u svesti sliku o sistemu drugačijem i možda kompleksnijeg od našeg, čija priča počinje puno pre nas i zavržava se u vremenu daleko ispred, ali čije postojanje zavisi od tolerantnog suživota sa ljudskom vrstom.
I Ovo Će Proći obraća se dubokom strahu ne od nestajanja, nego od pogrešnog koraka: strahu da negde tokom jednosmerne životne putanje ne napravimo pogrešnu odluku, sakrivenom maskom radosti ili bola, koja će nas definisati zauvek. Minimalne umetničke intervencije razmene šrafa su odluke osvešćenog nereda, sa šrafom kao pijunom iz sveta mehanike i reda. Setimo se samo kišobrana Borislava Pekića: najniži činovnici industrijskog poretka često su agenti distopičnog, nadrealnog apsurda.
U svetu gde svaki gest postaje ogledalo makrokosmosa, šraf postaje šum, katalizator u službi smetnje, iritirajući sisteme i procese u kojima živimo bez razmišljanja. Gde se krije početak zabrane i kontrole? U svesti formiranoj pod velom brendiranog shvatanja savesti ili stvarnosti? Ili pod maskom jezika, kojim često prikrivamo situacije od nas samih, braneći se tonom, ironijom, distancom?
Momento mori ne predstavlja samo prisećanje na prolaznost, već i buđenje savesti da se život (koji je uvek i suživot) vodi u skladu sa širim i sveobuhvatnijim prostorom i vremenom. U vremenu u kom je pauza za razmišljanje luksuz, umetnost podseća na korake koje biramo kroz sazvežđa sjajnih i strašnih opsena, gradeći svoj život i oplemenjujući svetove oko nas.
Politika, Kulturni dodatak, 4 mart 2017.
Alexandra Lazar 