Dopada mi se rad Helen Marten, a znam tačno i zašto.
Helen Elizabet Marten (1985) je nova mlada kometa Britanske umetničke scene. Umetnica sa prvom samostalnom izložbom u Britaniji 2012, Marten je tri godine kasnije predstavljala svoju zemlju na Venecijanskom bijenalu, dok je ove godine posle izložbe u Serpentajn galeriji u Londonu osvojila prvo inaugurativnu Hepvort nagradu za skulpturu, a potom i prestižnu Tarnerovu nagradu.
Šta stvara umetnica koja je osvojila nagradu koja nosi ime najznačajnije Britanske vajarke dvadesetog veka, Barbare Hepvort? Naoko, svet malih, ručno izrađenih objekata sklopljenih u nepredvidljive strukture, čije teksture, boja i prvobitna namena variraju, dok sve zajedno opstaje u koherentnoj, konceptualno nejasnoj ali estetski zanimljivoj celini.
Kritičarka Šarlota Higins priznaje da je Martenin rad “đavolski teško objasniti”, dok je kritičar Gardijana Adrian Serl naziva “umetnicom koja misli drugačije od nas”.
A u stvari, možda Serl slabo poznaje rutine i opsesije umetnika digitalnog doba kojima je uvek otvoreno bar 7-8 sajtova na desktopu iz kojih povremeno zrače polarne svetlosti visoko estetizovanog dizajna.
Ni jedno od objašnjenja Marteninog procesa ne otkriva previše o njenom radu; ali ono što je možda izmaklo Serlu je baš taj način na koji se Martenine instalacije kupaju u blagom sjaju svetlih tonova, taktilnog bogatstva i vitkih vertikala.
Vitkost sa kojom se objekti pružaju preko galerijskog prostora kao nežni prostorni crteži, akumulacija detalja, gradacija tekstura, boja i nijansi podseća na flatline stajling finskog dizajna.
Sličan prostorni ili dvodimenzionalni stajling česta je pojava na foto-kolekcijama sa Pinteresta i Instagrama, među sledbenicima smirenih kompozicija skandinavskih stilistkinja Suzane Vento i Ane Pirkole. Čak i fotografija umetnice, kratke plave dečačke kose, odevene u svetli džemper i pantalone, podseća na reklamu za skandinavski Vento kaput. Nije ni čudo što mi se njeni radovi dopadaju – i sama uživam u finskom dizajnu i povratku retro-modernizma i minimalizma. Balans i harmonija Marteninih kompozicija, kvalitet i intrigantnost ručno izrađenih elemenata, njihove proporcije, dimenzije, međusobni odnos – sve odaje svesni ili nesvesni omaž skandinavskom, a posebno finskom, neo-minimalizmu.
A možda i nije tako. Možda je u pitanju samo vizuelni eho koji je predugo boravio u mom vidnom polju, pa se tako i preneo u trenutku dok sam gledala materijal sa Marteninih skorašnjih izlozbi. Možda sam i sama provela previše dugo posmatrajući te blage stajlinge sa bojama breskve, bakra i golubije sive, žudeći za oblinama sveze navostene hrastovine na Etsiju, tako da počinje da mi se pričinjava kako Martenin rad “Delimična ponuda (nove i izuzetno seksualne kćeri)”, 2014, nastanjuje sličnu ili srodnu paletu. Možda sličan vizuelni eho progoni i umetnicu; njene kašičice, tkanine, posude, maštovito nefunkcionalni modularni elementi sugerišu da je možda baš to u pitanju.
Flatlay styling je metod predstavljanja sitnih taktilnih objekata slikanih najčešće naspram svetlo obojene pozadine, direktno odozgo i bez senki. Sve je popularniji zahvaljujući profesionalnim stilistima kao što je Suzana Vento, ali i čitavoj armiji hobista-amatera na sajtovima kao što je Etsy, koji su usvojili ovaj način da predstave svoj dizajn na što jasniji i privlačniji način. Kolekcije sitnih predmeta koji služe samo kao stajling (kao što je par bakarnih makazica, klupko nežne vune, tanka kaligrafski ispružena grančica, mermerna pločica ili čista prazna stranica notesa sa kockicama) stvaraju osećaj ravnoteže, topline i bogatstva, stvarajući nove i interesantne slojeve slike-reklame.
Pronalazim sličan kvalitet kod rada Helen Martin. I naravno cenim njen kompleksni svet precizno zamišljenih i još minucioznije izrađenih objekata. Dopadljivi su upravo stoga što nisu dizajn, niti imaju ikakvu upotrebnu svrhu: mogu da uživam bez osećaja krivice u nijansama, linijama, prostornosti i dovitljivosti koje odišu ne-potrošačkom radošću, razigranom apolitičnošću, bez potrebe da se o bilo čemu razmišlja, da se nešto pamti, bez odnosa sa istorijom, umetnošću, politikom, poezijom niti društvenim odnosima. Ovo je, kažu kritičari, “odlika sveta u kome živimo”. Posmatranje beskrajnih izloga, čulna zavodljivost detalja, marginalne parafraze svetova koji nas svakodnevno okupiraju, a potom opet bekstvo u slatkaste prostore estetizovane, amputirane, večne polarne svetlosti.
Rad Helen Marten je privlačan u svojoj apolitičnosti, odvojen od ideje da umetnost služi kao kanal za iznalaženje smisla. Barbara Hepworth je bila umetnica modernizmač nije bila politična, ali je stvarala u registru koji je težio da nadvlada date okolnosti, da shvati prirodu stvaralaštva i pokrene dublje promišljanje. Marten možda ne oseća potrebu da kaže ništa niti radom ni o radu, izvan ličnog mehura od sapunice. To je možda simptomatično za naše doba, ali o tom simptomu takođe treba razgovarati.
“Hepvort nagrada za skulpturu” traje u Hepvorth Vejkfildu do 19. februara 2017. Tarner nagrada traje u Tejt Britan u Londonu do 2. januara 2017.
Tekst na srpskom objavljuje Kulturni dodatak Politike. Na engleskom i srpskom u izdanju Supervizuelne.
Alexandra Lazar 