O’Kif i Mej: dve prominentne žene ovog leta u Londonu nisu ikone feminizma, već avatari hrišćanskog konzervativizma
Ko bude imao priliku da obiđe sterlini zigurat nove zgrade Tejta, uvideće potencijal galerije kao šoping centra. Novi prostor većinom ispunjavaju restorani, kancelarije i konferencijske sobe, a deo koji sadrži umetničke radove podeljen je rodno, geografski i etnički korektnije od statističkog dijagrama. Spratovi s umetničkim radovima programirani su kao dečiji vrtići, bez rizika i neumesnih provokacija, ispunjavajući dualnu funkciju zabave i kulturne diplomatije. Ciljne grupe – mlade porodice, turisti, đaci i penzioneri – formiraju svoje poglede na svet kroz način predstavljanja sadržaja kolekcije, baš kao što je i sam sadržaj formiran kroz studije interesa ciljnih grupa. Čitav prostor nudi značajan uvid u budućnost muzejske umetnosti: umetnost cveta kao dekorativna nuspojava industrije usluga.
Lepi beli ladolez Džordžije O’Kif to dobro ilustruje.
Novootvoreni Tejt je lansiran postavkom najznačajnije predstavnice američkog modernizma koja deluje ispolirano i profesionalno – vizuelno kompleksna ali intelektualno predvidiva.
Zbog čega su se kustoskinje ove postavke, inače najveće zbirke predstavljene izvan Amerike, toliko trudile da negiraju sve veze Džordžije O’Kif sa feminizmom sedamdesetih ili svakim tumačenjem kroz vizuru “ženske ikonografije”? Zašto je toliko bitno naglasiti da Džordžijino cveće nije “ženstveno”, da radovi nemaju nikakve veze sa senzualnošću nego sa cerebralnošću, hromestezijom (simultanim doživljajem boje i zvuka), sa muzikom? Šta je razlog za tako odlučno pozicioniranje umetnice kao svestrane članice uskog kruga američkih apstraktnih umetnika i fotografa?
O’Kifova je, naravno, umetnica čiji radovi zavređuju svu pažnju. Kao supruga i saradnica fotografa Alfreda Štiglica i prijateljica uticajnog modernistickog fotografa Pola Stranda, od početka karijere blisko je upoznata sa trendovima u fotografiji, početkom prošlog veka zabavljene problemima premošćavanja figuracije i apstrakcije. Iz njene duge šezdesetogodišnje prakse proizašlo je više od hiljadu radova, većinom studija prirode. Od prvih izloženih slika 1916. pa nadalje, O’Kifova evocira boje, zvuke i mirise neokaljanog američkog pejsaža, pretvarajući zov krda, boje pustinje i širinu neba u harmonične, herojske predstave Amerike. Džordžijina Amerika je moderna ali ne urbana; cvetovi, konjske lobanje, sunce i nebo Novog Meksika i Teksasa evociraju čistu, jasnu, jedinstvenu zemlju.
Šta je problematično u ovoj svesrdnoj himni američkog nacionalnog duha? Izložba ostavlja hladnom, ne zbog nedostatka umetničke vizije, već stoga što je ta vizija preoblikovana kroz brending novog porodičnog muzeja, i iskorišćena kao važan gest kulturne diplomatije.
Za razliku od skorasnjih Londonskih izložbi umetnica Hilme af Klint ili Dženi Savil, koje predstavljaju pravo otkriće leta svojim nesputanim aluzijama na složenost duhovnosti i telesnosti, Džordžija O’Kif doživljava post-istorijsko konzervativističko pranje. U tom smislu, javlja se sinhronitet između produkcije ove izložbe i političkog trenutka Tereze Mej, nove premijerke Velike Britanije. Bila bi greška smatrati priznatost ove dve žene uspehom feminizma, jer su obe samo avatari okrečenog puritanskog konzervativizma.
Posmatrajući paralelno primere iz predizborne kampanje u Americi, gde je Hilari Klinton razumnija (ali ni malo mekša) opcija u odnosu na Donalda Trampa, relativni fijasko na samom startu laburističke političarke Andjele Igl i široka podrška iza škotske ministarke i predsednice škotske nacionalne partije Nikole Sturdžen, jasno je da brending umetnosti i politike ima zajedničke smernice. Način na koji medijski konsultanti i producenti kulture na velikoj sceni u umetnosti i politici predstavljaju ‘projekat žena’ operisan je od svake slabosti, pružajući sliku zdravlja, stabilnosti i sigurnosti, gde nema mesta kontradiktornim osećajima i nepoželjnim sumnjama.
Ono što na prvi pogled liči na napredak ženske i rodne ravnopravnosti, u kulturno-političkoj stvarnosti postaje opasnost za celu vrstu.
[Politika, 16 July 2016]
Alexandra Lazar 