U pripremi kataloga za izložbu “Tama Svetlost Tama” Đorđa Stanojevića (1974) odustala sam od dosadašnjeg galerijskog formata koji uzima pregled najužih radova sa izložbe kao polaznu tačku za uvid u poetiku umetnika. Umesto toga, ovaj katalog predstavlja nešto širi izbor iz serije pod zajedničkim naslovom Fantastični predeli koja do danas broji 123 slike – kao i kratki pregled dokumentarnog, fotografskog i video materijala koji je nastajao paralelno sa nešto poznatijim slikarskim artefaktima. Ovaj pristup je opravdan metodom umetničke prakse u kojoj je posmatranje i učenje od prirode neodvojivo od samog stvaranja.[1] Na sličan način, izjave umetnika do kojih je dolazilo u razgovoru o njegovom radu – “Ako nisam naučio ništa novo prilikom stvaranja, taj rad za mene nije završen” – “Tok kao dijalog i kao prepoznavanje materije” – “Neka se desi” – takođe služe kao sažeta ilustracija njegove filozofije i etosa neodvojivog od života, koji “namerno nenamerno” približava prirodne i životne cikluse ciklusima kreativnog stvaralaštva.
Na ovaj način katalog u vašim rukama predstavlja kratki uvid u genealogiju procesa stvaralaštva Đorđa Stanojevića kojom se donekle otkriva uloga višegodišnjih taloženja koji pre svega “iskustveno, a ne apstrahovano” učestvuju u nastanku njegovog umetničkog rada.
Umetnost Đorđa Stanojevića je palimpsest energetskih otisaka prirode. Sve slike, skulpture i instalacije nastale tokom ovog procesa su ukorenjene u odluku da nastaju u harmoniji s prirodom – ne osmišljene nego opažene – percipirane kao refleksije njenih beskrajnih ritmova. Otkrivajući zemlju, Stanojević pronalazi veze sa tokovima i promenama njenih sveobuhvatnih hranljivih snaga, a ultimativno i vezu između spoljašnjeg i unutrašnjeg života.
Stanojević uočava dve paralelne stvarnosti, jedne materijalizovane u spoljašnjem svetu i druge realizovane kao unutrašnji poziv. Radoznalost za tokove i zemlju – zemlju kao materijal, metaforu, alhemijski element ili stanje uma koje prati i beleži puls i obnavljanje života, “peckanje materije” (De Kvins) – je usmerila njegov formalni pristup umetnosti. Sličnost sa Lend Art-om je kako u procesu istraživanja, tako i u istorijsko-biografskom: Stanojević se vraća prirodi u trenutku raspada Jugoslavije kada, slično posleratnom periodu koji je definisao začetak Lend Art-a u Americi, okolnosti razaranja “zemlje” zahtevaju redefiniciju i konkretizaciju tla pod nogama.
Svaka stabilnost je iluzija. Stoga naslov izložbe Tama Svetlost Tama implicira cikličnost promena: toliko prirodnih da ih ne smatramo izuzetnim, i toliko fluidnih da ih često ne smatramo uzvišenim. Ipak, ovo je ključni obrazac života. Bez svetlosti ne bi bilo života, ali bez tame ne bi bilo drugih vrsta života koji traže odmor i oporavak, rast i zalečenje, sklapanje mozaika koji čini nesvesno i snove.
Tokom koncipiranja ove izložbe, tama, svetlost, tama je služila kao metafora za jednu od mogućih fokalnih tačaka sagledavanja umetničkog pristupa. Kada razmišljamo o umetnosti, često doslovno mislimo na odnos između svetla i tame, na kakvoću uglja, mastila ili grafita izraženu kroz odnos sa belinom papira. Njihov spoj jeste linija i oblik. Kada razmišljamo o fotografiji, mislimo na svetlost koja aktivira koloidnu emulziju i na tamu koja je razvija i aktualizuje. Kada mislimo na skulpturu, mi razmatramo kontrast koji profilira konture između forme i prostora. Kad pomislimo na poeziju, mislimo na “prepletene ritmove i tokove” koji pripadaju večnom toku vremena u kom je pesnik samo “stalnost sačinjena od nestalnosti”. Kada pomislimo na sećanje i zaborav, mitove i istorije, teologije i filozofije, naš um se okreće svetlosti i tami kao vodiljama.
Noć je vreme kada se na stotine insekata, ptica i životinja kreće dok predatori spavaju. Tada se odvijaju noćne migracije sova i jastreba, a srne preplivavaju do pašnjaka. Tama ima svoj sopstveni jezik: za svice taj jezik je svetlost, za zrikavce zvuk, za moljce feromoni. Energija noći obogaćuje, neguje i beleži sav život. Crno – kako kaže Endi Goldsvorti – je “vidljiva energija zemlje”, to “zalečenje tla” koje odražava cikluse života i smrti, raspad i obnavljanje. Mrak, svetlost, pa ponovo mrak odražava iskonski odnos umetnika sa elementarnom lepotom pejzaža. Glavni izvor i subjekt Stanojevićevog rada je zemlja – njena plastičnost, materijalnost i energija, njena elementarna i simbolička vrednost. To je umetnički rad neodvojiv od blata, gline i pigmenta izloženih elementima tokom dugih perioda pod otvorenim nebom, čime je omogućena neusmerena intervencija i spoj vremena sa materijalima i mestima koja “otkrivaju kamen u cvetu i cvet u kamenu” (Goldsvorti).
Slično Jozefu Bojsu, Džejmsu Tarelu ili Endiju Goldsvortiju, Stanojević shvata umetnost kao deo sveobuhvatnijeg procesa koji se nastavlja izvan sigurnosti studija ili konceptualne beline galerijskog prostora, pripadajući kreativnosti koja se bavi (kao što je Rilke pisao o Rodenovim skulpturama): “Čudnim dokumentima trenutačnog …. onog neprimetnog, i neprimetnog u nestajanju.”
Čin slikanja kroz minimalnu intruziju materije daje ovim radovima karakteristično elementarni i meditativni kvalitet. Svako delo nastalo na ovaj način je ujedno jedinstveno, lirično, intenzivno i smrtno. Svako traži čistotu i iskazuje taktilnu veštinu koja teži da bude produžena ruka tokova prirode, trenutak u beskonačnom kreativnom procesu u kome ništa nije fiksirano niti trajno, “tako da su jutra i večeri kao ispunjena obećanja”, i gde je “stvarnost samo početak a ne i kraj “:
Ovo su rubovi i uzmicanja konačne forme,
Rojenja aktivnosti njene formule
Izjave, dosegnute direktno i indirektno,
Kao veče koje evocira spektar ljubičastog,
Filozof koji vežba skale na klaviru,
Žena koja piše poruku i cepa je.
Ne nalazi se u pretpostavci da je stvarnost
Solidna. Ona može biti senka koja prelazi
Preko praha, sila koja prelazi senku.[2]
[1] Naslovi slika su nomenklatura njihovog nastanka. Kao u biologiji, gde binarne ili trinarne nomenklature označavaju naziv svake vrste (ime roda, ime vrste, ime podvrste), tako je umetnik usvojio nomenklaturu kojom lakše prati razvoj određenih ciklusa radova i beleži okolnosti njihovog nastajanja. Tako na primer Letnje Popodne 1/nn Ld 2013-2016 FP znači da je rad Letnje popodne prvi u seriji nepoznate dužine (nn), nastao u leto (L) tokom dana (d) i sazrevao tri godine, od 2013 do 2016. Tokovi 16/nn Pd 2017 FP je 16. rad iz serije Tokovi koja još uvek traje i ne zna se konačan broj radova (nn), nastao u proleće (P) tokom dana (d) 2017 godine. Slova P, L, J i Z označavaju godišnje doba, kurzivna slova d, n, m, s, st označavaju dan, noć, mesečinu, svitanje, suton. Sve slike pripadaju osnovnoj seriji Fantastični predeli, stoga slova FP na kraju svakog naslova.
[2] Volas Stivens, Obično veče u Nju Hejvenu, Fragment.
Alexandra Lazar 