Petar Mošić, Vezovi

Eho, gorska nimfa sa planine Kitairon čije ime na grčkom znači zvuk, je mitološka personifikacija odjeka. Po helenističkoj legendi, Eho je zagovarala Zevsovu ženu Heru da joj odvrati pažnju od njegovih stalnih preljuba. Saznavši za zaveru, Hera kažnjava Eho tako što joj oduzima mogućnost da iskaže svoje stvarne misli, već samo da ponavlja poslednje fragmente rečenica koje izgovaraju drugi. Skrhana i postiđena, Eho beži duboko u šumu, gde potom sreće Narcisa u kog se tragično zaljubljuje. Pošto joj je onemogućeno da iskaže ljubav, Eho emituje kontradiktorne, konfuzne fragmente misli koje na kraju navode Narcisa u propast. Nesretna i sama, nimfa nestaje dok od nje ne ostaje samo njen glas.

Priča o nesretnom (mada za kriterijume antičkog Olimpa uspešnom) braku Zevsa i Here reflektuje mnoge savremene brakove gde deca često igraju ulogu zagovarača, zavodeći roditelje u ‘hladne’ teme u kojima zaboravljaju na svoj bes, u pokušaju da ih pomire ili privole na svoju stranu. Ovaj komplikvani međuzavisni odnos u kom deca metaforiči i doslovno gube svoj glas, ponavljaju i oponašaju ono što čuju i vide, podilaze pravu jačeg i najzad nestaju i gube se, reflektovan je u izvesnom smislu u slikama Petra Mošića. Postavljajući posmatrača pred ambivalentnu situaciju tišine – ili tmurnog zatišja pred buru – stiče se utisak da umetnik uvek postavlja jedno isto pitanje, i na njega dobija isti odgovor. Ove slike su eho a ne dokumentarni prikaz nekog specificnog događaja, i samim tim su manje intimne a više izmaštane; njihova snaga se umnožava repeticijom i ohlađenom distancom.

Mošićevi radovi su problematično lepi. Problematični jer su lepi, i problematični zbog načina na koji postavljaju svoje stalno, nemo pitanje. Da li ih gledamo iz ugla žrtve, počinitelja, ili posmatrača? U kolikoj meri ovakve slike mogu biti neutralne ili jednostrane? Kako bismo doživeli ova lica da su u pitanju fotografije – kao dokument nekog prošlog vremena ili kao zabranjeni pornografski materijal? Koje bi emocije pobudile (ili propustile da pobude) da su lica na platnu samo dekorativni ornamenti ‘dozvoljenih’ emocija neutralnosti i radosti (kako su deca obično predstavljana u prošlosti)? Da li Mošićevi formati i detalj kadriraju nisku vizuru deteta, ili ukazuju na nešto od čega se ne može pobeći?

Najzad, neizbežno je i pitanje da li privilegovana sfera estetske tradicije štafelajnog slikarstva sakralizuje i formalizuje nasilje? Da li estetsko iskustvo distance koju stvara aura (u smislu kulturne vrednosti kao kod Valtera Bendžamina, ali i ezotericni aspekt aure u okultnom smislu reči) utiče na empatiju posmatrača, i kako? Da li je lepota “u oku posmarača” na Mošićevim slikama znak unutrašnje korupcije, mistifikacije, iluzije, distance?

U tekstovima koji slede, istoričari umetnosti Dejan Đorić i Vladimir Bjeličić bave se nekim od ovih pitanja. Polemički su pokrenuta pitanja da li svedočimo sakralno-mističnim vizijama koje slikarskom virtuoznošću predstavljaju arhetipe spiritualne stvarnosti (Đoric), ili metodu mapiranja političke i socijalne artikulacije o tome šta znači biti dete u savremenom svetu (Bjeličić). Da li ćemo posmatrati radove kao etidu o ukinutom detinjstvu, ili kao individualnu i hijeratičnu meditaciju nad humanističkim idealom čoveka?

Slike i crteži Petra Mošića obelezava tišina (kao zadata tema ili sršen čin) i eho (kao mimikrija, prezivljavanje, ali i buntovno uspostavljanje svoga ja). Da li će duže odzvanjati tišina ili slika?

Advertisements