Autor

Kada je 2006. na svetskoj knjizevnoj sceni detonirana informacija da je misteriozni, transrodni autor Dzej Ti Liroj u stvari prevara, i da je pravi autor knjige žena po imenu Lara Albert, šok i neverica ustupili su mesto gnevu. Džeremaja Terminator Liroj, anti-heroj povređene američke psihe, prestao je da postoji, a s njim i delić nade u mogućnost bekstva od ogoljene stvarnosti.

“Autor: priča Džej Ti Liroja” (2016) je dokumentarni film režisera Džefa Fejerziga (“Đavo i Danijel Džonson”), koji nudi fragment priče o Džej Ti Liroju, fascinantnom avataru američke književnice Lare Albert, čija dubiozna slava nadmašuje (ili zaokružuje) njihov spisateljski rad. “Autor” nudi lično viđenje i privatne tonske i video zapise Albertove, što je neposredniji pristup od prošlogodišnjeg, prilično ogorčenog filma “Kult Džej Ti Liroja” režiserke Mardžori Šturm.

U jeku grandža, negde polovinom devedesetih, kroz faks mašinu Ire Silverberga, književnog agenta kultnog noveliste Denisa Kupera, pristižu stranice rukopisnog teksta. Ižvrljane adolescentskom rukom nižu se rečenice pravo iz polusveta američkog južnjačkog gotika. Glas iz faks mašine u prvom licu opisuje sirove scene nasilja i seksa prošarane šarmantnim, hladnim humorom. Njihov autor, dvadesetogodišnji Džeremaja Terminator Liroj, će uskoro postati mitska ličnost kontrakulturne scene.

Džej Ti piše o mračnim temama sa fascinantnom lucidnošću. “Otkriven” od psihoterapeuta sa kojim razgovara od svoje četrnaeste, Džej Ti doživljava ogroman uspeh romanom “Sara” (1999), zatim slede “Srce pre svega obmanjuje” (1999), “Haroldov kraj” (2005) i “Rad” (2007). Opisujući scene odrastanja uz majku prostitutku iz odmorišta za kamiondžije u pustarama Zapadne Virdžinije, Džej Ti postaje jedan od prosvetitelja koji umornoj kontrakulturnoj sceni vraća toliko željenu autentičnost. Njegovi romani nose se kao amblem pripadnosti sledbenicima Barouza, Kupera, de Sada. Gas Van Sant ga poziva na saradnju na produkciji filma “Slon”, dok ga Tom Vejts, Vinona Rajder, Kortni Lav i Širli Menson uvrštavaju u bliske prijatelje. Džej Ti postaje idol najkrhkijem delu publike s kojima ga zbližava tragično odrastanje, i takođe onima koje njegova priča mračno uzbuđuje. Niko ne želi da previše razotkriva ovu Pandorinu kutiju u strahu da priča ne presuši, da ne dođu do dna.

I onda sve puca. Mali princ se razotkriva kao avatar Lare Albert, koja preko noći gubi sve kontakte. Godinama predstavljana kao menadzer, Albertova postaje opasni svedok zakulisnih radnji i prijateljstava.

Džej Ti / Lara su sistematski skupljali slavne “prijatelje” koristeći Larin narativ i fizičku pojavu izvesne Savane Knup. Nasuprot Savani, sitnoj i androgenog izgleda ispod vorholovske perike i naočara, Lara deluje kao ružnija drugarica na koju niko ne obraća pažnju. Upravo ova nevidljivost je najviše uplašila i razgnevila razočarani ego publike; ali izmanipulisani su takođe bili manipulatori. Džej Ti je donosio auru Majkla Džeksona ili Oskara Vajlda, andergraund Petra Pana koga uživaju da zlostavljaju ili teše. Kontrakultura voli one koji su spremni da umru mladi, još više one koji prežive, a najviše one koje sami ubiju i kanibalizuju/kanonizuju. Glamur zgaženog kempa, želja za obožavanjem koja se hrani glađu za destrukcijom, čine sastavni deo erosa i tanatosa andergraunda, ali i tu se poštuju nepisana pravila. Albertova je tajno snimala sve telefonske razgovore sa slavnima (stalni motiv u Fejerzigovom filmu), kao nepobitni dokaz obostranosti odnosa zasnovanog na razotkrivanju i obožavanju. Rezultat je intima puno prljavija od seksa.

 

Da li je ovo prevara? U svim dosadašnjim obraćanjima javnosti, Albertova tvrdi da kroz Džej Tija uspeva da piše o temama koje su suviše traumatične da bi mogle da se prenesu sopstvenim glasom. Umesto kreiranja naratora, Albersova stvara pisca; ona je ujedno i autor romana i kreator narativa oko autorstva: režiser, scenograf, kostimograf, menadžer. Kako se odnositi prema ovako kompletnom “radu” posle nasleđa pop-arta, advertajzinga, virtuelnih avatara i svakodnevnog kreiranja realnosti? Ali upravo zbog sveprisutnosti manipulacije, najjača valuta ispovesnog romana je autentičnost. Da bi neko postao glas generacije, bitno je da im je krik pravi.

Džej Ti Liroj je više od autora. Pre svega, on(a) je sistem preživljavanja Albertove, koja je takođe vidno oštećena, ali bez elemenata Lirojeve neodoljivosti. Pre svega, Lara je žena, a ne krhki dečak; Lara nije menjala seksualnost niti pol; naposletku, Lara je debela. Odrasla u debelu devojčicu koja jede da sakrije telo od neželjenih dodira usputnih partnera svoje majke, odrasta u tinejdžerku fasciniranu muzikom i estetikom panka. Njen unutrašnji svet – poremećen iskustvom, ali zalečen stvaralaštvom – jednostavno nije dovoljno kontroverzan da bi pridobio pažnju od strane heroja kao sto su Kuper ili Van Sent. Lara ne pripada gej lobiju; Džej Ti ih vešto zavodi. Lara nije dovoljno bliska transrodnim osobama, koje Džej Ti bolje razume. Lara nije dovoljno lepa i mlada da bi bila Sara iz knjige, čak iako neki deo nje to jeste. U njoj se, stoga, planski ili ne, bude glasovi koji joj pomažu da stvara. Opstaje samo najotporniji – Terminator.

Avatari koji se javljaju kod poremećaja disasocijativnog identiteta mogu biti bilo kog pola ili starosti, ljudi ili životinje. Ovi “alteri” (naizmenične ličnosti, koje se smenjuju kao naizmenična struja) kompartmentalizuju iskustva i brane psihu od situacija koje su traumatične ili kojima je teško ovladati. Svi imamo trenutke disasocijacije: trenutke maštanja, sanjarenja, pričanja priča, to je sastavni deo naše psihe. Umetnici i kreativci su notorne sanjalice; kod pisaca i glumaca je to sastavni deo mentalnog treninga. Osoba kod koje je disasocijacija izraženija može biti na spektru od blagog gubitka kontrole, zaboravnosti, fluidnijeg odnosa prema svome ja, do ekstreminijih slučajeva razdvojene ličnosti, od kojih svaka ima formirane karakteristike i ponašanje. Osoba koja je fizički nosilac “altera” ne mora biti u potpunosti svesna svih ličnosti niti u saglasnosti s njima. Alteri su zamena za porodicu, prijatelje, ono jače ja koje zna da se postavi u opasnosti, ili ono naivno biće koje jos vidi čistotu sveta.

Razmišljala sam o Lari Albert i tome da li je u njenom slučaju u pitanju manipulativnost, poremećaj, ili psihički “hack”, zakrpa koja krpi oštećeno. Šta je granica izmedju “istine”, autentičnosti, autorstva? Da li se oslanja na kreativnost, dokaze ili veru? U filmu se izdvajaju dva detalja koji mi se vraćaju u sećanje;

Larini audio-snimci su analogne trake. Kasete su objekti, predmeti, na njih se moze snimati, presnimavati, premotavati: nosioci estetike panka ali i telesnosti. Nalepnice sa imenima slavnih deluju kao ultimativna kolekcija skalpova muzičke, filmske i književne andergraund scene. Analogni zvuk kao kanal autentičnosti je organski pank koji svedoči o sopstvenom postojanju.

Drugi detalj je Larino fizičko prisustvo na dokumentarnim video snimcima. Iako je rukovodila projekcijom Džej Tija kao Čarobnjak iz Oza, Albertova je sve vreme tu blizu: na prvim čitanjima Terminatorovih priča ona je tu, u publici, njeno krupno znojno telo u haljinici s cvećem, šeširic. Tokom Lirojevog uspona i Albersova se menja: koristi plastičnu hirurgiju, gastrični bajpas, gubi na volumenu ali iz nje i dalje izlaze drugi identiteti. Postaje najzad i pank-rokerka “Emili Frejzer” i, u jednom potpuno meta-trenutku, pozajmljuje svoj glas Endiju Vorholu čitajući njegovu “Filozofiju” i “Dnevnike”. Njena biografija i kreativna produkcija raspršavaju se u svim pravcima, prepletene kroz svet muzike, mode, filma. U svemu tome postoji još uvek senka borbe s telom, sa kojim i dalje nije zadovoljna.

“Svakom treba neko ko zna ko su oni stvarno” – jeste rečenica iz knjige koju izgovara maloletna Sara, ali je izgovaraju i Lara Albert i Džej Ti Liroj. Za Laru Albert je ta osoba mozda baš Džej Ti, adolescent-superstar. Njihov zajednički narativ podseća na babušku neiscrpnih refleksija o rizicima, uzbuđenjima i sramoti pozajmljenog identiteta, eksploatacije i izdaje. Konstantno stvaranje artefakata i identiteta, fabrikovanje dokaza o sopstvenom postojanju, su samo okviri za priču koja ne može da se podeli necenzurisana, te stoga filteri brane autora od neželjenih pogleda, tiltuju ogledalo i smanjuju rizik banalnosti. Eros, Tanatos, Janus – prisutni još u klasici, sada izlomljeni u distopični, individualistički kaleidoskop gladan seksa, laži i video traka.

 

Politika, Kulturni Dodatak, 13. Avgust 2016.  Sve fotografije © Dogwoof & JT LeRoy.