Najdublje tragedije britanskog društva odvijaju se u obezličenom mraku društvene odgovornosti. Bilo da je reč o Orvelovoj autoritarnoj distopiji ili klasnim razlikama Dikensovog viktorijanskog društva, taj mrak, kao i zidovi ćutnje oko njega, rezultat je sistematske dehumanizacije siromaštva.
Upravo o tom mraku je reč i u najnovijem filmu Kena Louča “Ja, Danijel Blejk” koji je osvojio ovogodišnju Zlatnu palmu na Kanskom filmskom festivalu, i sa kojim se otvara ovogodišnji 22. Festival autorskog filma u Beogradu. “Ja, Danijel Blejk” je priča o običnom čoveku koga iznenadna bolest uvodi u svet kojim vladaju kompleksne birokratske zavere, i gde je pojedinac psihički i psihološki zlurado progonjen zbog svoje nemoći. Louč neposredno predstavlja jednostavnost sa kojom bilo ko može doživeti propast. Skoro inkvizitorske birokratske provere ne dozvoljavaju predah: Danijel Blejk postaje “jobseeker”, onaj koji traži posao, dok mu je pritom uskraćena praktična pomoć i ljudsko dostojanstvo. Danijel upoznaje Kejti, mladu samohranu majku takođe prepustenu sistemu, i film prati njihove pokušaje da prežive sve apsurde i uvrede koji slede.
Strah je ključna emocija filma. Stanje panike i očajanja na rubu propasti – u Britaniji ogromnu većinu od beskućništva dele samo jedna ili dve nedeljne plate – od običnih ljudi stvara besprizorne, nepoštene, frustrirane žrtve koje je lako oslikati kao nezahvalne “izmamljivače” socijalne pomoći, koje Dejli Mejl i TV serije kao što je Ulica socijale (Benefits Street) popularnog 4 Kanala satanizuju kao parazite. Kontroverzni programi kao što je Ulica socijale privlače po pet miliona gledalaca koji nedeljno prate rijaliti-hajku na gramzive, nemoralne stanovnike ulice Džejmsa Turnera u Birmingemu, ozloglašene kao ulice sa najviše primalaca državne pomoći u Britaniji. I dok se “pošteni” građani sablažnjavaju i naslađuju nepravdom koja rađa zlo, mnogi pišu skandalizovana pisma parlamentu, izražavajući negodovanje ovom raskalašnom zloupotrebom. Milioni radikalizovanih gledalaca lako se pretvaraju u milione glasača koji traže zatvaranje državnih granica, ukidanje socijalne pomoći strancima, uklanjanje ionako tanke sigurnosne mreže koja sirotinju deli od ulice.
Društvo odiše strahom – strahom obezvređenih pred propašću, strahom i mrznjom srednje klase prema sugrađanima – i upravo taj strah stvara zavesu iza koje se odvija proces privatizacije poslednjih institucija koje su garantovale radniku minimalnu bezbednost.
Šta je zapravo država blagostanja, i da li treba da postoji?
Posle drugog svetskog rata, koji je u Britanskom društvu otkrio ogromno siromaštvo i klasnu podeljenost, liberalni političar Vilijam Beveridž je uveo državu blagostanja (welfare state) radi ukidanja pet prepreka posleratne obnove: to su bili siromaštvo, zaraza, neznanje, prljavština i lenjost.
Državu blagostanja, nastala 1942, je postavila osnove za nacionalni sistem zdravstvenog osiguranja, besplatno osnovno obrazovanje, stanove preko stambenih zadruga, i biro rada. Od samog početka, najveća prepreka velfer stejta je klasno stvaranje stereotipa, koji siromašne predstavljaju kao besprizorne štetočine i lenjivce.
Kao i tada, i danas su stereotipi o nemoralnim majkama, besprizornoj omladini, gramzivim i lenjim invalidima ili doseljenicima koji dolaze samo da bi krali, projekcije vladajućeg sistema koji ih drži na dnu piramide. Upravo ovim likovima na koje je javnost oguglala, “Ja, Danijel Blejk” vraća čovečnost. Najveća vrednost filma nije dokumentarnost, vec autentičnost. Humanizujući stereotipe, “Ja, Danijel Blejk” dobija dimenziju klasne borbe.
Zakoni koji su izvukli Britaniju iz duboke posleratne ekonomske krize, danas slabe i nestaju. Problem je načela Margaret Tačer (politikom po kojoj “ne postoji društvo, već samo pojedinci”), ali sada i pojedinci nestaju pred automatizovanim, globalnim službama koje nemaju nikakvu obavezu ni prema pojedincu ni prema društvu – već samo prema kapitalu. Država blagostanja nestaje pred naletom međukorporacijske politike.
Kako radi taj sistem? Kako u njemu nestaju čitavi ljudi i porodice? Kako je moguće da se tako nešto dogodi baš svakome? I čega se treba paziti u formulama koje i nama dolaze prepisane sa zapada?
ESA, medicinski test za produženo bolovanje, koji čeka Danijela Blejka i hiljade drugih u Britaniji, predstavlja jednu od zamki privatizovanog biroa rada koja vrši ulogu zida izmedju države i društva. Džob centar, naoko osmišljen kao centar za pomoć pri nalaženju posla, koncipiran je kao set testova i zamki gde pojedinac, pri prvoj grešci, biva kažnjen tako što mu se ukida minimalna finansijska pomoć. Ponekad na nekoliko nedelja, ponekad na više meseci, ovo ukidanje pomoći svodi ljude na prosjake, dok ovako sačuvani državni novac kompanija zadržava za sebe kao profit. Biro rada je postao kontrolni centar između klasa zaposleni / nezaposleni, zdravi / bolesni, obrazovani / neobrazovani.
Sve su brojnije konsultantske kompanije koje od državnih institucija izvlače basnoslovne svote novca, da bi ih gurnule u privatizaciju. (Taj problem razmatra i skorašnji dokumentrani film Žaka Peretija “Ko troši Britanske bilione?” snimljen za BBC.) U nedostatku državne pomoći, osiromašeni se sve češće okreću humanitarnoj milostinji. Nešto poput narodne kuhinje, banke hrane su centri za donacije osnovnih namirnica koje poklanjaju građani i organizacije, a glavni sponzor im je je Engleska crkva. Da li je siromaštvo bolje rešiti milostinjom ili uređenim civilnim društvom? Od filma se očekuje nemoguće: da pobudi etičku svest državnog aparatusa, koji je već godinama predat na upravljanje privatnim kompanijama koje, po definiciji kapitalizma, ne poseduju moral. Stoga buđenje savesti kratkoročnog vladajućeg kadra neće doneti nikakve promene, niti smanjiti udar na obezvređene građane. Zloupotreba i zarada na siromaštvu stvorile su kontinuitet koji predugo opstaje, i koji je potrebno savesno preispitati na svim nivoima društva.
Kritičari filma koji tvrde da je u pitanju fikcija, to jest da priče Kejti i Denijela nemaju veze sa stvarnošću, ostali su zaglušeni reakcijama javnosti. Hiljade građana dodalo je svoje ime tvrdnji “i ja sam Danijel Blejk” na instagramu, dok su stotine izjava o sličnim iskustvima potresenih gledalaca zabeležene dnevnim izdanjima novina. Dr Margaret Krejg, konsultant scenariste Pola Lavertija, tvrdi da je film daleko od mašte; on predstavlja tačnu sliku krize u Velikoj Britaniji. Preko 600 samoubistava između 2010 i 2013 pripisuje se sankcijama ukidanja socijalne pomoći.
Kao što je pisao Bertold Breht u “Rođenima posle nas”:
“Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.
Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.”
- Festival autorskog filma održava se od 25. novembra do 3. decembra u Domu omladine u Beogradu.
Kulturni dodatak Politike, 19. novembar 2016.
Alexandra Lazar 