PISSED

Obratite pažnju. Ovo je najvažniji umetnički rad našeg vremena:

 

 

Činjenica 1: Skoro polovina mladih transrodnih osoba pokušala je samoubistvo zbog društvene stigme koju im nameću njihove neposredne zajednice.

Činjenica 2: 90% transrodnih osoba doživljava diskriminaciju na radnom mestu i u školi. Jedno od najčešćih mesta zlostavljanja je tokom korišćenja “pogrešnog” toaleta (tj. u toaletu koji odgovara njihovom rodu).

Činjenica 3: Ukidanje osnovnih prava svakog ljudskog bića (kao što je bezbedno korišćenje toaleta) je diskriminatorni čin.

Činjenica 4: Ukidanjem regulativnog zakona o trans tinejdžerima u junu 2017. godine, Vrhovni Sud Sjedinjenih Američkih Država pozvao je na državno sankcioniranu diskriminaciju, zlostavljanje i maltretiranje transrodne omladine i dece. Taj zakon izjednačuje SAD sa nekim od najreagresivnijih konzervativnih državnih uprava u svetu.

Činjenica 5: Države koje legalizuju ugrožavanje ljudskih života zbog potreba svojih apsolutističkih političkih principa su diktature.

 

PISSED (2017), rad transrodnog kanadskog umetnika Kasils (Cassils), je kocka napunjena sa 800 litara mokraće koju je umetnik sakupio od trenutka izglasavanja zakona kojim je vlada Donalda Trampa ukinula prethodno pravosnažnu regulativu kojom se dozvoljava transrodnim tinejdžerima da koriste toalet koji odgovara njihovom sadašnjem rodu (za razliku od roda koji im je dodeljen po rođenju). Sakupljena mokraća ispunjava sadržaj kocke od 1,000mm x 1,000mm, ilustrujući količinu tečnosti koju zadržava jedno ljudsko telo kao direktnu posledicu državnog zakona.

Tačna količina fluida koji dnevno prođe kroz ljudski organizam zavisi od mnogih faktora: da li ste zdravi ili bolesni, da li ste pili puno tečnosti, da li ste zatečeni u avionu, na ulici, ili kod svoje kuće. Ono što ne varira je činjenica da ovaj biološki proces, isto kao disanje, delimo sa svim ostalim živim bićima. Šta se dešava kada je ta osnovna biološka činjenica pretvorena u regulativu i ritual podstaknut da osramoti, ponizi i fizički povredi? Šta se zapravo dešava kada život zavisi od mogućnosti da kroz vas bezbedno prođe urin?

PISSED je rad osmišljen kao katalizator i intelektualni stimulans koji gleda na biološku činjenicu (svako ljudsko telo izbacuje urin) u društveno-političkom kontekstu (trans tela ne mogu mokriti bez rizika = trans telo nije prirodno), ali i unutar paradigme minimalističke, povlašćene umetnosti (radova poput Untitled Roberta Morisa [1965], pravilnog kubusa od ogledala koja odražavaju prostor oko nje, ili Untitled Donalda Džada [1972], bakarne kutije ispunjene kadmijum crvenim pigmentom), koji se tradicionalno smatraju “rigoroznim” i “čistim” u svom umetničko-filozofskom cilju da odražavaju svoju unutrašnjost i/ili spoljašnost, kao i da ogledaju i uključuju pozicije posmatrača oko sebe.

PISSED takođe odražava i uključuje, ali i provocira druga volatilna pitanja. Boja kubusa podseća na smolu i med, ali je stvarna supstanca daleko vitalnija. Ozbiljnost veličine, boje i materijalnosti ovog rada umnožena je političkim činom ispuštanja, sakupljanja i transporta telesne tečnosti koja je klasifikovana kao opasnost (po američkim propisima o transportu železnicom, vazduhom ili putevima ljudska mokraća je klasifikovana kao opasna materija). Da li to znači da je mokraća transrodnog muškarca opasnija od vatrenog oružja u Trampovoj Americi?

U okviru kanonične monumentalnosti forme, PISSED je dramatičan, brz i eruptivan. Kao u Džadovom (Donald Judd) zapažanju da se “prostor pravi, a ne pronalazi, PISSED se širi u pravcima već od ranije zastupljenim u umetnikovim radovima: dugotrajni performans, body work, građanski aktivizam, kvir politika i skulptura. PISSED postaje instrument za sakupljanje znâčenja, odražavajući možda baš Oksidirane slike Endija Vorhola, slikane urinom na bakru (1978); ili Mokraćne cvetove Helen Čedvik, negative izlivene pošto su umetnica i njen partner mokrili u snegu (1991-92); neizbežnu Dišanovu Fontanu (1917) kao i mnoge druge koji su koristili ovaj telesni destilat kao sponu između platonovske misli i materijalnog postojanja. Rad je takođe i naklon Rozi Parks, Silviji Rivera, Lesli Fajnberg i svim intersekcijskim aktivistima, trans aktivistima i borcima za civilna prava. Skulptura ovde funkcioniše kao političko mnoštvo i kao svetionik trans-humane solidarnosti.

Kocka je takođe i (modernistično) telo, a “naša tela su skulpture formirane očekivanjima društva … Moje telo je moj medijum”, kaže Kasils na Artsy sajtu, gdje je skulptura trenutno na prodaju. Kasils istražuje rod i transseksualnost unutar kontinuuma (kao deo šireg istraživačkog spekrta a ne kao binarni kod); ovaj kontinuum se odražava i u pristupu skulpturi / performansu, lociranim unutar prakse koja istražuje nadogradnju (nasuprot oduzimanju) fizičke i političke mase. Ako “gubitak mase” tradicionalno signalizira virtuoznost, ženstvenost, lakoću, delikatnost i frivolnost, onda nadodavanje težine i mase nevidljivim transseksualnim životima predstavlja korak napred. Pišući ovo dan posle smrti legendarne feministkinje i istoričarke umetnosti Linde Nohlin (1931-2017), neophodno je podsetiti da institucionalizovana moć ne sme diktirati šta je “prirodno”, te da se kanon mora radikalizovati. “Greška je ne u našem zvezdama, našim hormonima, našim menstrualnim ciklusima ili našim praznim unutrašnjim prostorima, već u našim institucijama i obrazovanju”, pisala je Nohlinova. Trampova vlada ne bi smela to da zaboravi.

Izložba Heder Kasils MONUMENTAL je trenutno u galeriji Ronalda Feldmana u Njujorku do 8. decembra 2017. PISSED, 200 galona ljudskog urina, 18.000 grama borne kiselina, akrilik, 2017.