Vifredo Lam: Trojanski konj magične avangarde

Enciklopedijski opseg retrospektive kubanskog umetnika Vifreda Lama (1902-1982) baca u senku većinu ovogodišnjih izložbi. Rezultat bliske saradnje galerije Tejt Modern u Londonu, Nacionalnog muzeja moderne umetnosti u Parizu, Nacionalnog muzeja kraljice Sofije u Madridu i višegodišnjeg zalaganja tima kustosa, istoričara, kolekcionara i arhivara, ova izložba (od 14. septembra do 8. januara 2017) slojevita je, kompleksna slika kosmopolitskog modernizma kroz prizmu pedeset godina stvaralaštva i transformacije. Zaslužena pažnja je posvećena umetniku koji je dugo marginalizovan kao sledbenik modernizma, a ne jedan od njegovih tvoraca.

Kustoska postavka ističe tri struje uticaja: umetnikovo kubansko kulturno, etničko i klasno nasleđe, na koje je bio ponosan; istorijske okolnosti španske revolucije i Drugog svetskog rata; i uticaj avangardnog i automatskog slikarstva, a posebno nadrealističke teznje za oslobođenjem psiholoske i kreativne energije.

Sin kantonskog Kineza i majke mešane rase, deteta afričkog roba i španskog kolonijaliste, Lam na svojstven način spaja Kubansku kulturu sa najznačajnijim pokretima zapadnog modernizma. Teznja da slika dramu, misteriju i dostojanstvo Kube, ali ne za kolonijalnog turistu ili etno-eksploatatora, rezultirala je radovima koji uznemiravaju i traže da im se posveti vreme i poštovanje. Rečima istoričara umetnosti Herberta Rida: “rezultat Lamovog stvaralaštva je strašna lepota, o kojoj razmišljamo isprva uzbuđenih čula, a potom smirenošću fasciniranog uma”.

Kao mladić Lam odlazi u Španiju, gde izučava klasično slikarstvo u Madridu i Barseloni, potom otkriva avangardu i nadrealizam. U Španskom građanskom ratu učestvuje na strani Republikanaca, a Posle pada Španske Republike, odlazi u Pariz, gde upoznaje Pikasa i slika intenzivne, svedene forme pod uticajem nadrealizma i kubizma.

Ovo je početak jednog duboko promišljenog slikarstva koje će dugo ostati neshvaćeno: Lamove forme, simbolika i političnost odstupaju od kanona zapadnog modernizma, jer ne prate ni jednu postojeću paradigmu. Umetnikovom automatskom crtežu, hibridnim figurama i halucinogenim pejsažima kritičari pripisuju razna etno-antropološka tumačenja. Autoportret III (1938) predstavlja autora kao afričku masku – ali za razliku od maski fetišiziranih u salonima pariskih modernista, Lamova maska je ironično familijarno nasleđe i kostim kojim skriva svoj privatni svet.

Mitski motivi sve češće prepleteni sa nadrealnom apstrakcijom kulminiraju u seriji Žena Konj (1950), gde skoro monohromna ženska bista nosi plemenska obeležja i magijske atribute biljnog i životinjskog sveta. Ove ‘magične ikone’ provlače se i kroz crteže nastale tokom povlačenja u Marsej pred nadolazećim nacizmom, kada u društvu mnogih slikara i pesnika napušta Evropu i vraća se na Kubu.

Kuba koju zatiče posle skoro dvadeset godina jeste ponižena, poražena zemlja čija je poezija, po njegovim rečima “ili politična ili za turiste”. Lam odbija da “slika ča-ča-ča” ili pseudofolklor za potrebe promocije turizma od strane vlade, te odlučuje da postane Trojanski konj koji će halucinogenim slikama proganjati eksploatatore:”Znao sam da rizikujem neshvatanje čoveka sa ulice, ali prava slika ima moć da podstakne maštu, čak iako za to mora da prođe vreme”.

Polifonično slikarstvo ovog perioda karakteriše “unutrašnji azil” (insilio), transkulturacija (prihvatanje španskog, afričkog, anglo-američkog, indijskog i kineskog nasleđa), političnost i otpor diktatorskom režimu i američkoj dominaciji. Sarađuje s pesnicima, piscima, umetnicima Kubanske avangarde, razvijajući stvaralaštvo koje je ujedno lokalno i univerzalno. Tražeći Cubanidad (esenciju Kube) Lam nalazi način da slika identitet kulture koja nije u večnoj opoziciji niti kopira Zapad, stvarajući umetnost koja ne zapada u očaj, pamfletizam ili nihilizam niti tokom najtežih perioda dvadesetog veka. Lamova svest – osećaj kosmopolitske zajednice umetnika i mislilaca te fascinacija mističnim ritualima plemena Joruba i Haićanskog vudua ­– rezultira sintetičnom ikonografijom koja podseća na oživljene toteme Afrike i Okeanije, na uspravne forme drveća i figura u kontrastu sa gustim rastinjem i svetlom. Lamovi najznačajniji radovi su hibridne figure svesne svog postkolonijalnog nasleđa.

Naši umetnici mogu da nauče dosta od Lama: umetnost koja je ključ osvešćene lične poetike oslobođene od brendiranog folklora, bez stida od svoje prošlosti ili kompleksa pred uvoznim trendovima, jeste mogući putokaz za sve marginalne regije koje se još uvek bore za svoju zastupljenost, autonomnost i autentičnost.

 

 

Politika, 1 oktobar 2016.   Ћирилична верзија.

Advertisements