Tolerancija na testu

Britanija je glasala u četvrtak, već u petak tenzija se podigla do tačke ključanja. Ksenofobicni ispadi, toliko retki u Londonu, registrovani su sa seizmičkom pravilnošću iz sata u sat. Brutalnost prema strancima, do tog trenutka pripisivana zatucanim provincijalcima, dobila je lice prosečnih, dobrostojećih građana, koji kao u filmu Invazija telokradica vrište na konobare, zidare i baštovane da “idu kući”. Šok veći od samog rezultata bila je konstatacija da su roditelji progresivnih, kosmopolitskih producenata, umetnika, aktivista većinski glasali za izlazak iz EU.

Kako je uopšte došlo do Bregzita? Kako su političari i analitičari prevideli većinski izbor? Kako to da strateški plan za izlazak još uvek ne postoji, dok su dve većinske partije, Torijevci i Laburisti, postale bazen pun pirana koje se unutar svojih partija bore za prevlast? U koji položaj to stavlja Britansku kulturnu scenu?

Referendum je pokazao da je izolacija skupo kostala kulturnu enklavu Londona, koja je većinski glasala za ostanak. Izolovani u svom mehuru multikulturalizma, Londonci nisu dovoljno pričali s mamama, tatama i bakama koji su u radničkim naseljima Velsa ili srednjeklasnim baštama Jorkšira progutali priču višemesečne kampanje o imigraciji, eurokratiji i povratku na nekadašnju ‘Veliku’ Britaniju. A ako među umetnicima i kulturnjacima ima onih koji su glasali za izlazak, neće to javno priznati.

U kratkom periodu posle referenduma teško je naslutiti ko će predvoditi vladu a kamoli kako će se, kada i sa kojim ishodom formirati novi zakoni i pravila koji će dugoročno uticati na kulturnu i umetničku scenu.

Postoji mogućnost da se referendum opovrgne u Parlamentu, ili da se formira višepartijska koalicija, što sve ima dobru i lošu stranu. Ako odluka referenduma bude podržana i Velika Britanija napusti EU, profitiraće internacionalni kolekcionari kojima pad funte olakšava kupovinu radova Britanskih umetnika, filmski studiji koji se iznajmljuju za potrebe stranih produkcija, i galerije koje sarađuju lokalno i nacionalno. Oni kojima će izlazak nesumnjivo naškoditi su svi oni čiji rad i istraživanje zavise od međunarodne saradnje, protoka talenta i tehničkog osoblja, kao što su pozorista, filmska industrija, plesne trupe, muzička scena, kooperacije sa naučnim i univerzitetskim centrima, i naravno nezavisni sektor. Jasno je da se umetnici koji već žive teško suočavaju sa još skupljim životom, dubljom krizom i bledim obećanjima o saradnji sa kulturno inferiornim Komonveltom.

Oni kojima je Evropa kulturna referenca ili baza izašli su na ulice zajedno s Londonskim demonstrantima. Umetnici-aktivisti daju sve znake klasne odvojenosti: radnici na čiju stranu staju su imigranti, ne radnici siromašnijih regija Britanije. Postaje očigledno međusobno nerazumevanje između ‘progresivnih’ aktivista koji mogu i žele da putuju, i radnika sa severa Britanije kojima je važnije da zadrže stalni posao; onih kojima je Evropa makar nominalno finansirala kulturne projekte i iskustvo boravka van zemlje, i onih kojima je to iskustvo nebitno ako ne mogu da gaje svoje povrće ili love ribu bez Briselskih sankcija.

U Kampanjama za podršku migrantima se ističe da među njima ima neurohirurga i univerzitetskih profesora – one koji to nisu uvek je lakše smestiti na dno piramide. I među nacionalistima i internacionalistima na ispit su stavljeni tolerancija i solidarnost.

U okviru kulturnih organizacija dešavaju se koškanja koja ogledaju privilegije i predrasude tipične za kulturnu elitu. Klinci sa zastavama “I Love EU” su tek pre koji dan guglovali sta EU zapravo znači, i još uvek mešaju evropski kulturni kosmopolitizam sa unijom ekonomske evrokratije. Na društvenim medijima dolazi do politički korektnih hajki gde se svaki trag ambivalencije tumači kao znak podrške fašizmu. Osrednji umetnici preko noći postaju govornici na demonstracijama, a kultur-profiteri grabe trenutak u medijima pozivajući na demokratiju, ali samo onu koja im lično odgovara.

London plaća ceh za svoj hronični strah od intelektualizma: kulturna klasa je preko noći prešla iz političke apatije u histeriju, bez ideje o tome za šta se i kako zauzimaju.

 

[Politika, 9 July 2016]

Advertisements