Ana vibrira. Ne samo u radovima koji teže ritmičnosti i apstrakciji, nego i u razgovoru. Mlada umetnica, koja je prošlog meseca otvorila tri izložbe u Srbiji, je intenzivna i inteligentna sagovornica. Već posle prvih par rečenica stiče se utisak da ima toliko toga da kaže da iz nje kao varnice izleću fragmenti i nagoveštaji ideja koje se sustižu u njoj. Razgovor o njenim radovima, koji smo započele pre nekoliko godina u Beogradu, sada vodimo preko Skajpa na relaciji Užice-Njujork-London, jer Ana od 2013 boravi u Njujorku gde se bavi umetničkom praksom i pedagoškim radom. Da li su ove promene uticale na tok razgovora? Verovatno. Ani je veoma važan fizički prostor i energetski kapacitet tog prostora, što direktno utiče na njen rad i njegovu formu, simetriju i balans. Postepeno postaje jasno da čak i ovaj razgovor služi više kao energetski zid – naizmenično barijera ili gravitaciono polje – nego klasična razmena činjenica o radu. Upravo to energetsko polje najviše karakteriše rad i razmišljanja Ane Knežević.
Da podjemo od početka. Ana Knežević rodjena je 1976 u Beogradu, a posle završenih magistarskih studija slikarstva 2002 na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu nastavlja sa studijama slikarstva na Massachusetts College of Art u Bostonu od 2003-04. Srpskoj sceni se predstavila svetlosno-zvučnim instalacijama Sounded Void 3 (2005), Sound of Light (2007), Lines of Desire (2009), Inner Symmetry (2011) i dr. Tokom 2012 boravi u Njujorku na muzičkom konzervatorijumu Oberlin, Ohajo kao dobitnica rezidencije CEC Artslink fondacije iz Njujorka, u okviru TIMARA programa (technology in music and related arts), poznatog po alumnima iz sveta muzičke produkcije, softver dizajna, kompozicije, filma i videa.
Tri izlozbe u kojima predstavlja svoje radove ovoga leta su formalno različite ali prate zajednicku ideju.
Izlozba „Prostori odstupanja“u Salonu Muzeja Savremene umetnosti u Beogradu (22 maj-28 jun 2015) je autorska izložba kustoskinje MSU Žakline Ratković sa radovima Ane Knežević, Nemanje Lađića i Marka Markovića. Kroz različite pristupe umetnici se bave istraživanjem recepcije prostora.
Anina svetlosno-zvučna instalacija Between You and Me (2015) je prostorni crtež sacinjen od efekta svetla i zvuka u realnom prostoru.Tri pravougaonika od zutog fluorescentnog lastiša postavljena su u prostoru osvetljenom sa dva UV (blacklight) reflektora od po 400 W. Pravougaonici su postavljeni u nizu i pod uglom u odnosu na horizontalnu ravan, gradeći dinamični uzlazno-silazni odnos. Instalacija je propracena sinewave zvučnim zapisom kao meditativnom tačkom fokusa. Visina, tonalitet i duzina trajanja zvuka odredjeni su u odnosu na prostor i vreme potrebno da se instalacija obidje i sagleda. Zvučni zapis je loop u trajanju od tri sekunde na visini od 440 Hz, poznat još i kao ton a1 temperovanog sistema po kome se obično štima orkestar.
Between You and Me podseća na svetla u tunelu koji se naginje ili uzdiže stvarajući kaleidoskopski efekat dubine, kretanja i zakrivljenosti prostora. Tri svetlosne aperture poput softverskog 3D wireframe-a formalno pripadaju genealogiji svetlosnih instalacija Chrisa Frasera (posebno podsećajući na spektrometarsku instalaciju In Passing ), ili pojednostavljenom i svedenom James Turell-u (setimo se ovoidnih svetlosnih instalacija za Guggenheim, ili Light Tunnel u Museum of Fine Arts, Hjuston). Karakterističnu reflektivnu boju stvara svetlost limitirane, ‘kockaste’ talasne dužine, unoseći distopičnu sci-fi melanholiju u geometrijski prostor. Ono sto Ana naziva frekvencijom prostora je talasna dužina boje svetlosti propraćena zvučnim signalom u geometrijsko-ritmičkom odnosu prilagodjenom dimenzijama galerijskog prostora.
Drugi rad na izložbi „Prostori odstupanja“ je Fiat Lux (2015). Takodje triptih, Fiat Lux je negativni crtež radjen crnim akrilnim pločama pomaknutim od zida tako da pauza ili prekid u mat ravni čini ‘liniju’ i njenu senku. Fiat Lux takodje istražuje naizmenični ritam prisutan u Between You and Me.
Ova perceptualna estetika, sa istorijskim korenima u monohromnim apstrakcijama Jozefa Albersa i svetlosnim radovima Lucio Fontane, sa sobom povlači izvesna pitanja koje Ana rešava na sebi specifičan način. Savremena svetlosna skulptura nudi širok opseg tehnoloskih rešenja koja nekada zavedu umetnika u optički origami, ali Anin poliformatični tretman prostora je do kraja minimalan i promišljeno pojednostavljen. Koristeći triptih kao primarnu jedinicu (ne napustajući pri tom mogućnost čitanja rada u odnosu na hrišćansko oltarsko slikarstvo, gde i forma triptiha i tonalitet plavo-ljubičaste boje imaju specifičnu funkciju), Ana primenjuje agogicke vrednosti na niz crteza, kontrolišući aspekt vizuelne prezentacije i njenog odnosa sa prostorom. Umetnici su bitni odnosi izmedju prostora i radova, što angažuje i uključuje i samu arhitekturu datog prostora, kao što bi orkestar angažovao akustiku zgrade u kojoj svira.
Paralelno sa postavkom u Salonu MSU, Kontakt Galerija SKC u Kragujevcu predstavila je seriju svetlosnih montaža iz 2013 pod nazivom White Balance. Kao i Fiat Lux, White Balance koristi karakteristike materijala (u ovom slučaju poluprozirni paus papir), površinu zida, i sve medjuprostore kao hromatski odredjene kompozicijske elemente – paleta transparentnih i neprozirnih nijansi bele i njihove senke stvaraju jedinstvenu ritmičku celinu u prostoru.
White Balance, koji studijom prozirnosti materijala podseća na apstrakcije u pleksiglasu belgijske umetnice Marije Dukers je precizan i intuitivno harmoničan rad čija se završna verzija dešava tek u interakciji sa galerijskim prostorom gde je udaljenost izmedju ramova i skupa slika odredjene u odnosom sa rasporedom zidova, visinom prostora, ambijntalnim svetlom i senkama.
Treća izložba, Inner Tuning, koja je izvedena u Galeriji DKSG u Beogradu od 18-29 juna 2015, predstavila je sedam triptiha na papiru nastalih ove godine, u kojima istražuje dinamiku dijagrama i odnos izmedju dvodimenzionalnog i trodimenzionalnog u formi. Sami crteži, dinamični i oštri geometrijski oblici, su radjeni 2B olovkom na papiru dok su neki bojeni plavom drvenom olovkom. Plava olovčica podseća na plavu korišćenu u animaciji – kameri nevidljiva linija koji odaje fluidni potez animatora, ali čija je funkcija skrivena. Crteži su postavljeni na zidove sa naizmeničnim pomakom u odnosu na vertikalu (kao Between You and Me u „Prostorima odstupanja“), gde su, kako Ana kaže, „aktivirani u vibraciono-zvučnu strukturu koja, poetski gledano, teži da prostorne crteže približi osnovnim principima muzike.“ Ani odgovara asocijacija instalacije na šaltere za svetlo, na bitmapski On/Off digitalnog squarewave-a, ali smatra da je suštinska vitalnost instalacije u ‘vibratornim sferama’ crteža radije nego u mehanici postavke.
Sve Anine radove povezuje ovo interesovanje za ‘frekvencije i vibracije’, merljivu i nemerljivu oscilaciju geometrijskih formi i prostora. Za nju termin frekvenicija ne predstavlja fizičku vrednost kojom se izražava broj titraja u određenom vremenskom intervalu, nego lični bookmark za intuitivni osećaj stvarnosti „kao vibratorne sfere“:
„Sve u svetu u kome zivimo za mene ima neku frekvenciju/vibraciju. Moja percepcija je primarno auditivna iako sam formalno obrazovanje stekla kao slikar. Moj fokus je primarno usmeren na suptilniju/nematerijalnu stvarnost – na polje viših frekvencija. Preko crteža i samih misli dok crtamo usmeravamo i prenosimo odredjene frekvencije/vibracije i one ostaju kao trag u toj formi/materijalu u kome se izražavamo. Moj osećaj je da tek kada smo u potpunom balansu na svim nivoima možemo da damo svoj maksimum u svetu u kome živimo kroz polje koje nam je vokacija. To je kao da ste na primer odredjeni ton, koji kada ste u balansu ima perfektan čist zvuk dok kada ste izvan balansa fluktuira kao da ste raštimani.“
Anina praksa, koja obuhvata vizuelnu umetnost ali i jogu, istražuje inherentnu kinetičnost geometrijske forme i njenog okruženja u ograničenom hromatskom spektru. Objekti koji kao da levitiraju u prostoru i sami podstiču pokret. U instalacijama se, navodno, najbolje uklapaju deca koja neopterećena analizom konekcija sa Njujorškom školom 50-ih i 60-ih, trče po galeriji uživajući u višečulnom (suprasensorial) prostoru. Ana je umetnica koja je za sebe odabrala aktivnu (e)misiju.
Naravno, dečija reakcija je slična razlogu što se ultravioletno svetlo i ritmična muzika koriste u noćnim klubovima: da provocira senzibilitet bez obzira na muzičko ili vizuelno obrazovanje, ispunjavajući prostor vitalnošću, ritmom, pokretom. Najbolje instalacije su uvek pomalo igraonica (setimo se geometrijskih soba Esther Stocker ili čulnih vrtova Ernesta Neta odakle decu moraju da vuku napolje). Snaga Aninih radova je njihova intuitivna, skoro primarna svest o prostornim odnosima i pozicijama linije i mase integrisanih u dve ili tri dimenzije. Anino tretiranje trodimenzionalnog prostora me podseca na proces obrnut od dečijeg razvoja kroz crtež, od ranog preaksijalno- i uniaksijalno-šematskog odnosa (gde svi objekti zauzimaju isti plan bez obzira na veličinu, dubinu ili perspektivu) do integrisano-biaksijalnog (gde je celokupno dvodimenzionalno polje papira koordinirano u odnosu na horizontalnu i vertikalnu osu). Nasuprot tome – ili proizilazeci iz toga – Ana tretira trodimenzionalni prostor kao potencijalno šematsko polje igre u kome crtež ne predstavlja fiksnu percepciju nego fluidan višeplanski odnos.
S duge strane, razgovor sa umetnicom podsetio me je na problematiku gde se terminologija i karakterne osobenosti muzičkih struktura poetski poistovećuju i preklapaju sa vizuelnim (‘ozvučeni’ crtež, ‘zvučna skala’ boje i sl.). Iako umetnica tvrdi da najviše oseća sluhom, ovakav teorijski pristup pretpostavlja da nas muzika, makar neodredjeno, mora podsećati na nesto iz vanmuzičnog, objedinjenog iskustva, emocionalno kvalifikujući vizuelne vrednosti kao sveobuhvatne, kao nešto što samo po sebi gradi i vizuelni i multimedijalni tonus, vrednosti i saznajnog iskustva.
Ne treba podsećati da su muzika i vizuelna umetnost oduvek konstruktivno uticale jedna na drugu, naročito u fazi posleratnog modernizma kada kompleksnost i oslobadjanje forme kroz apstrakciju otvaraju nove sfere tumačenja, stvaranja i izvodjenja zvuka i slike. Ali ne treba potpuno napustiti specifičnu fenomenologiju stvaralastva: dijalektika muzičkog mišljenja i stvaranja razlikuje se od dijalektike prostorne instalacije ili multimedijalnog rada, i poseduje zasebnu skalu senzibiliteta u odnosu na ideju umetnika, način i kontekst predstavljanja ili izvodjenja, kao i svoje specifične saznajne i estetske vrednosti prilikom doživljaja dela.
Ritam i vitalnost Aninih radova polaze iz svesnog ili nesvesnog multimedijskog saznajnog prostora, dok teorija zvuka donekle zbunjuje i meša ove odnose. Njihova snaga je u estetski čistom, svedenom balansu koji asocira, pobudjuje i jasno demonstrira pune vrednosti prostorne geometrijske apstrakcije.
Alexandra Lazar 