Ključ ovog rada je zadovoljstvo. Ravnoteža, taktilnost i polarizovana simetrija bliže su čulnom zadovoljstvu uživanja u belom i tamnom Eurokremu nego mnogim konceptualnim tendencijama.
+ and – 1994–2004
Steel, aluminium, sand and electric motor
Hall Collection
Photo Courtesy Kunstmuseum Bonn [Photo Wolfgang Morell]
© Mona Hatoum
Imala sam dečka koji je bio opsednut čišćenjem gramofonskih ploča. Uzimao bi vaticu sa alkoholom i prelazio preko površine ploče, i dok bi trag alkohola isparavao i nestajao, ukazivala bi se savršena, crna površina u kojoj su sva nazubljenja ostajala besprekorno vidljiva. Promene tempa videle su se kao tačkice i nizovi linija, gušće odsvirane celine kao i one ređe, laganije. Jasno su se isticale pauze, tišine u dužim kompozicijama kao i razmaci između pesama. Okretao bi čistu ploču prema suncu: sav zvuk na dlanu. Znao je svaki ton te površine i uživao u njemu.
Razmišljala sam o tome prilazeći kinetičkoj skulpturi + and – (plus i minus) Mone Hatum, kao neko ko hoće da zagrize krišku sveže lubenice, pa bira odakle da počne. Preko širokog, letnjim suncem opranog prostora Tejt galerije, gde je trenutno izložena u sklopu solo izložbe umetnice, prijateljski šum motora koji pokreće skulpturu prede kao zadovoljna mačka. Svetlo pada na drveni pod koso i u toplim premazima. Kružim oko skulpture, birajući mesto gde ću se zaustaviti, poput kuglice na ruletu, i zagristi sa uživanjem.
Skulptura je, koliko je to dozvoljeno reći, savršena. Baš kao mačka koja liže svoje krzno pred spavanje, otvara se i klupča u ritmički odmerenom tempu, u svom intimnom toku i posvećenosti.
+ and – čini okrugla baza od čelika i aluminijuma, 4 metra u prečniku, smeštena na podu. Baza je prekrivena finim žućkastim peskom. Iz sredine skulpture, preko čitavog prečnika, polako rotira ručica u smeru kazaljke na satu. Jedna polovina ručice nazubljena je kao češalj i prelazeći ostavlja za sobom niz pravilnih polukružnih zareza. Zupci su trouglasti, ali su zarezi koji ostaju u pesku zaobljeni, tako da su senke posebno meke. Druga polovina ručice briše sve tragove, gladeći pesak na tabulu razu neugaženog snega.
+ and – ne miruje. U svakom trenutku pred nama je tačno pola kruga prekrivenog uredno izgrabuljanim peskom, i pola glatke kvarcne površine mirne kao ogledalo, ali se pozicija ovih polovina neprekidno menja, izazivajući zadovoljstvo kao prilikom posmatranja mačke koja prede, mehanizovane zen bašte i ogromne palačinke istovremeno. Sporo okretanje ručice je kao udah i izdah, evocira prirodne magnetizme i polarizacije – plimu i oseku, zalazak i izlazak sunca, pun i mlad mesec… Jednostavne slike iz šireg pojavnog spektra koje se prepliću kroz istoriju i umetnost. Sistematičnost pri kojoj svako zrno nalazi svoje mesto umiruje neminovnost konstantne promene; pažnja s kojom je spoljašnji rub nenametljivo širi od ostalih, kao kraj gramofonske ploče ili komad tkanja kvalitetne svile. Humanost dimenzija. Opsesivno čista površina, kao površina osunčane kože, prilazi i udaljava se, očešljana i raščešljana, menjajući u pravilno raspoređenim senkama nijansu, gustinu, tremor, fon, otvorenost i zatvorenost, naseljenost i opustošenost forme.
Postminimalizam prema nekim tumačenjima zadržava osnovne atribute minimalizma – serijalizam, materijalnost, jednostavnost i prostornost – ali je i otvoren za podtekst i paralelna značenja, umnožena tendencijom postmoderne da farmakološki precizno etiketira svaku posebnost. Stoga je moguće teorijski prići ovom radu i odmotati priču kroz gamut raznih interpretacija: kao primer feminističkog pisma kroz koncept češljanja i tkanja; kao subjektivni postminimalizam srodan prethodnici Meret Openhajm, Eve Hese, Jajoi Kusama ili Luiz Buržoa, gde skulptura predstavlja telo sa svojim unutrašnjim i spoljašnjim granicama; kroz meditativnost harmoničnog brojanja i interpretaciju molitve ili vere; kao identitetsku dislokaciju jedinke; improvizovane i nestabilne granice, rat i etičnost izgrađivanja i rušenja… Ali ključ ovog rada je zadovoljstvo. Ravnoteža, taktilnost i polarizovana simetrija bliže su čulnom zadovoljstvu uživanja u belom i tamnom Eurokremu nego mnogim konceptualnim tendencijama.
Moj dečko, onaj što je voleo da čisti ploče, dostigao je zen onog dana kada je kradom uzeo masku za lice svoje mame glumice. Maska je bila u teškoj staklenoj tegli, nanosila se mekom četkom. Širokim potezom naneo je skoro ceo želatinasti sadržaj tegle na površinu ploče. Posmatrao je kako se suši: polako, povlačile su se močvarne senke, naziralo se glatko pustinjsko dno. Pažljivo je odlepio jedan kraj maske i zatim lagano odigao čitav premaz, muzičku meduzu na čijim je leđima svetlucao negativ ploče, svaki ton i pauza odsvirani u ogledalu. Svetlucala je kao trijumfalna vodena himna, meka rožnjaca bešumnog panka, zatim nestala u zgužvanoj lopti sivkastog želatina, svi kodovi, melodije, dijamantske krljušti sazvučja izmešane u nestajanju.
Alexandra Lazar 