Ove godine galerija Haos ima težak ali značajan zadatak: da predstavi prošlogodišnje laureate Nagrade za crtež Fondacije Vladimira Veličkovića bez prisustva velikog umetnika, koji od avgusta ove godine više nije sa nama. Stoga je posebno značajan poduhvat očuvanja Veličkovićevog legata kroz dalji rad Fondacije i kontinuiranu posvećenost crtežu galerije Haos.
Prošlogodišnji nosioci nagrade bili su Ivan Šuletić i Marko Kusmuk, drugo mesto osvojio je Milan Antić, a pohvaljeni umetnici su Nadežda Kirćanski, Aleksandar Mitrović i Aleksandar Rakezić. Svih šest mladih umetnika rođeni su tokom ili posle 1982. godine, kada je nastao kultni film Blade Runner, čija se radnja odvija u dalekoj budućnosti novembra 2019. Kako je od ovog meseca budućnost postala savremenost, zanimljivo je sagledati neke moguće intersekcije i kontinuitete.
Koliko se distopična vizija Ridli Skota uklapa u sadašnje viđenje stvarnosti svedoče radovi laureata Ivana Šuletića (1982) i Marka Kusmuka (1985). Šuletićev crtež često deluje kao produžena ruka dokumentarista arhitekture i urbanizma Alfreda Štiglica (Stieglitz) i Laslo Moholji-Nađa, koji su predstavljali gradove kroz asimetrične šablone slične maketama Bauhausa, kao i na depersonalizovane teksture savremenih gradova predstavljene kroz fotografije hipermetropola Majkla Volfa (Michael Wolf). Šuletićevi repetitivni, simetrični eksterijeri poništavaju vibrantnost i individualnost prostora i njihovih korisnika; funkcije prostora su skrivene, forme svedene na halucinogeni šablon koji svojom sintetičnom anonimnošću predstavlja katalog naše svakodnevice. Naizmenični segmenti urbanih kompleksa i teksture vode nagoveštavaju konflikt između globalne hipernaseljenosti i klimatskih promena, između rigidnih staništa i apstrahovanog elementa prirode, sugerišući nadolazeći raskid između ovih naoko pomirenih elemenata. Umetnikov rukopis ostaje kao jedina humanizovana spona ove anonimne analitične mreže.
Legat Blejd Ranera vidan je i u radu Marka Kusmuka, čiji se ciklus Surditas(Gluvoća) bavi problemima komunikacije, interakcije i spoznaje drugog. Striktna ograničenja života Antropocene donele su sa sobom gubitak smisla, nade i vere. Bez pre-moderne vere u smisao nestaje motivacija za vrlinom; bez humanističkog skripta modernizma po kome svako ispunjava neku predodređenu kosmičku ulogu, svakodnevica postaje trka za moći u svetu ispražnjenom od svih dubljih značenja. Starci dvadeset prvog veka žive sve duže, sa sve manje smisla. Njihovo sećanje zamenjeno je algoritmima, privatnost je žrtvovana radi produžetka života. Disfunkcionalne sisteme održavaju monitori, pumpe, kompjuteri; autentični unutrašnji glas gubi se u buci biotehnologije. Kusmuk crta narativno ja(Narrative Self) koje se sâmo izmišlja kroz rekonstruisanu viziju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Kao vitraži Matisove crkve u Vensu kroz koje je proleteo šrapnel razdirući ih u letu, čiste monohromatske forme Milana Antića (1984) se jedva, ili nikako, ne dodiruju. Stidljive u svom letu, krhke i plošne kao brižljivo kustosirani flat lay propsInstagram generacije, one odišu prozračnom lepotom koja istovremeno aludira na mélange opaque(impresionistički sistem pokidanog spektra boje), i na difrakcije i polarizacije društvenih otuđenja, i to celog spektra otuđenja isečenog kao laboratorijski uzorci i stavljenog pod mikroskop društvenih mreža. Ove lepe i toksične žele bombone su možda najbliže psihološkom nagonu za stvaralaštvom kod replikanata, refleksija stimulusa koji se tek rađa.
Vizuelni jezik Nadežde Kirćanski (1992) podseća na kompaktne antropološke operete; koristeći simbolične kodove i podjezike koji omogućavaju simboličnu vezu sa nedokučivim svetovima onostranih sila ili institucija, umetnica aludira na Bartovske (Roland Barthes) semantizovane forme i obredne artefakte komunikacije.
Aleksandar Rakezić (1995) povezuje znakove populizma i konzumerizma preslikavajući stranice nemačkog časopisaBurde, fokusirajući se prvenstveno na aproprijaciju materijalnog i nematerijalnog (znakovnog) sadržaja objekata sa reklama. Ovom mikropolitičkom praksom preuzimanja (i samim tim oslobađanja) elemenata koji su krajem prošlog veka predstavljali ogledalo životnog standarda, Rakezić teži performativnom pokretu pozorišne mašine(Gerald Raunig), problematizujući strukturalizaciju i aparatizaciju želje (Guattari).
Aleksandar Mitrović (1990) crta nostalgične, monohromne fragmente idealizovanog detinjstva, u kome teksture i tkiva prirode imaju vodeću ulogu. Dok deca na crtežima deluju kao generičke matrice, trave, korenje i lišće bujaju raskošnim životom. Ovi avatari detinjstva i prirode viđeni su sa zavodljivom distancom koja im daje suvi karakter herbarijuma, i kadrira ih u sladunjave pseudo-biografske artefakte.
Crtačka istraživanja ovih šest mladih umetnika su trojanski konj unesen u galeriju, čija psiho-društvena uloga nagoveštava razumevanje činilaca i kontinuitetâ svog vremena. Nadajmo se da će u godini 2049. ova istraživanja signalizirati osvešćeniji i osmišljeniji svet.
Alexandra Lazar 